OLUJA KOJA TRAJE
„Tragovi avgusta” je roman koji se čita u dahu, a zatim tera da danima promišljamo o tome šta to rat čini sa ljudskošću u ljudima.
Sa stvaralaštvom Srbe Galića prvi put sam se upoznao na čuvenom portalu Serbian Cafe, koji je godinama bio svojevrsno okupljalište, sastajalište i utočište svih naših proteranih, prognanih ljudi rasutih širom sveta, a posebno Krajišnika. Dve osnovne niti protezale su se kroz sve te Srbove priče, nadovezujući se na njegov prvenac, zbirku pripovedaka „Bulevar porušenih snova”. Prva je rodoljublje, iskrena ljubav i divljenje prema zavičaju. Ni tuđina, ni novi život koji je započeo negde tamo daleko, nisu mogli sprečiti da mu se misli iznova vraćaju Krajini. Druga nit koja povezuje njegove priče jeste naglašena emotivnost. U vremenu kada se od emocija beži, kada se odmahne rukom i kaže – to je za slabiće, kada su na ceni neke sasvim druge vrednosti, Srbo se nije libio da nam pruži svoje srce na dlanu. Da podeli sa nama ne samo sreću, već i teške trenutke, da kroz te priče osetimo i tugu, da možemo kroz njih sasvim jasno, gotovo vizuelno videti i njegove suze. Jer nije sramota zaplakati, ni tugovati, i to je ljudski. Ipak, nijednog trenutka Srbo ne izlazi iz realnog sveta. On je pisac koji neumorno traži ljudskost u ljudima, ne pristaje na surovost i okrutnost, ne miri se sa svetom u kome nema ljubavi, osećajnosti, samilosti.
Kada sam na čitanje dobio njegov roman „Tragovima avgusta” osetio sam da su sve dotadašnje priče ovog autora bile neka vrsta pripreme za ovo krunsko delo, poput rečica koje rastu dok se ne uliju u veliki vodeni tok i tako stvore nešto novo, moćno i dragoceno. Nisam se prevario. Sve te priče ulile su se u veliku reku koja se zove „Tragovima avgusta”. U toj reci Srbo je uspešno sakupio (i sačuvao) tragove naših duša iz beskraja Kolone. Nije lako bilo latiti se zadatka kao što je bio njegov –pisati o Koloni, koja je, posle Jasenovca (mada i sama faktički nastavak istoga), najverovatnije naša najveća nacionalna tragedija i trauma, čije posledice i dvadeset pet godina posle osećamo i osećaćemo ih do kraja naših života. Pisac je u ovu knjigu utkao sve naše boli, uspomene, detinjstvo, mladost, snove, nade, strahove, želje i patnje koje smo nosili kroz Kolonu. Uspeo je uspešno da ,,zarobi” jedno strašno vreme, da neibrisivo ovekoveči njegove tragove. ,,Ko je ovo preživeo, živeće večno”, kaže se u romanu. Uistinu je tako. Teško je i pomisliti, a kamoli pisati o količini i dubini patnje koja je tih nekoliko dana gamizala sumornom, beskrajnom Kolonom. I ne samo Kolonu i rat, nego je pisac verno prikazao i predratno stanje, atmosferu uoči ratnih sukoba u Krajini, koja kao da nije bila svesna nadolazeće tragedije. Pisac je, hrabro i iskreno, progovorio i o našim zabludama. O tome kako smo lakomisleno, bezbrižno, na momente i potpuno naivno dočekali devedesete, ubeđeni da nam se ne može i neće dogoditi to što nam se dogodilo. U tom smislu, roman zadobija i jednu širu vrednost, u nacionalnom, kolektivnom i istorijskom smislu i kontekstu, jer pored priče o životu i sudbini običnih ljudi iz Krajine, ne libi se da otvori i neka šira pitanja i zagrebe veće i mutnije dubine uzroka i razloga naše tragedije.
Ali ovo nije samo roman o ratu i Koloni. Ovo je i roman o životu u Krajini, roman o generacijama, našem mentalitetu i nekim trajnim, uvek aktuelnim vrednostima, koje je Krajina baštinila, a baštini i dalje. Ovo je roman u kome se obrazi blago zarumene na pogled voljene osobe, roman u kome se poštuju roditelji, stariji, u kome su sestre i braća najdraža bića na svetu, a životinje se vole iskreno i odano, kao što volimo i ljude. Roman u kome čestitost, poštenje, skromnost, pristojnost, sve ono što je krasilo i krasi krajiškog čoveka, nisu teme za izbegavanje, već nešto čime se trebamo ponositi. U tim i takvim kućama i porodicama odrastala su vredna i čestita deca, koja su postala divni ljudi, inženjeri, lekari, programeri, radnici, poljoprivrednici – čime god da se bave uspešni su i poštovani zbog onoga što su poneli iz svojih kuća. Hvala Srbu od srca što je prikazao taj pošteni, radni i porodični krajiški svet, koji je zaista postojao, i koji, Bogu hvala, i dalje postoji, širom sveta, u Srbiji, Republici Srpskoj i u samoj Krajini. Velika je vrednost ove knjige što je u njoj način života krajiškog čoveka verno dočaran.
Takav je i jezik u „Tragovima avgusta”, narodni, jezik kojim je govorio običan čovek, domaćin pokraj svog ognjišta. Nije prilagođavan modernom vremenu, a nije bilo ni potrebe; svi koji smo odrastali u Krajini znamo npr. šta znači ,,ćaća”. A i oni koji ne znaju, siguran sam da će naučiti. Junaci ovog romana, Zorana, Stevan, Milenko, Jelena i drugi, obični su ljudi, dragi nam i prepoznatljivi, jer u svakome od njih možemo prepoznati i svoje roditelje, braću, sestre, momke, devojke. Mi smo jedno sa njima jer delimo isto poreklo, sudbinu, vrednosne orijentacije i zavičajno nebo. Kada je reč o stilu, on je kod Srba bogat emocijama i osećajnošću. To je jednostavno on. Hladno, analitičko i isključivo racionalno pisanje Srbo Galić oplemenjuje i oživotvoruje autentičnim situacijama i emocijama koje im pripadaju. Ipak, njegovo pisanje je dominantno stvar srca, ide iz srca, ogoljeno, i daje vam svoju dušu na dar. Ako ste spremni da zaronite duboko u nečiju dušu, kao što je Srbo hrabro skupio sve boli, patnje, ali i snove i veru u bolje sutra svih naših duša okrnjenih i načetih Olujama i Kolonama, onda je ovo prava knjiga za vas.
Iskreno sam ubeđen da će roman „Tragovima avgusta” ostaviti trajan trag u vremenu i doprineti da naša Krajina nikada ne bude zaboravljena. Jednako tako, da će kao subjektivna istorijska građa biti dragocen onim istoričarima koji budu otkrivali pozadinu pada Krajine, samim tim i raspada SFR Jugoslavije, kao dela geostrateških lomova u kojima je hladnoratovski period okončan slomom istočnog vojnog bloka u sami smiraj dvadesetog veka. Sa posledicama tih događaja svet se i danas bori.
Boris Mišić, književnik
