Anri Rorda, švajcarski anarhista, profesor matematike i kolumnista, ubio se hicem iz revolvera 1925, ali je iza sebe ostavio ovaj esej u kome „se objašnjava“ – ispitujući svoj život i izlažući svoju filozofiju „veselog pesimizma“.
U ovom potresno šaljivom i nedovoljno poznatom traktatu Anri Rorda govori da su dugovi i dosada u svetu kojim vlada kapital razlozi njegovog odlaska. Međutim, čitaoca će opčiniti pronicljivost i neumoljiva preciznost s kojom Rorda ispituje kvar svog unutrašnjeg mehanizma. Moje samoubistvo je istovremeno melanholično i duhovito, političko i duboko lično – meditacija o neostvarenim željama, neiskupljivim gresima i „starosti, koja ničemu ne služi“.
