Mošo Odalović je velika, plemenita dečačina savremene srpske poezije, jedna od njenih pokretačkih snaga; vredi ga bolje upoznati, za šta ovaj izbor pruža dobru priliku. Iza ovih naoko lakih, lepršavih stihova nazire se jedno bogato, plodno, u osnovi teško životno iskustvo, prevaziđeno igrom, šalom i ljubavlju prema svetu i životu. Pesnik je mnogo video i doživeo, osetio i razumeo. Snašla ga je velika zajednička muka nedavno završenog veka: morao je, u dugoj koloni izbeglica, napustiti rodnu kuću u Starom Grackom, kod Lipljana, da bi se, baš kao u vremenima kad su naši patrijarsi sa narodom povlačili prema severu, nastanio u podnožiju smederevske tvrđave. Oteti zavičaj je duhovno blago čija se vrednost neprestano povećava; on postaje tajna, nevidljiva baština, prelazi u posed mašte, gde ljudsko zlo nema pristupa.
Milovan Danojlić
