Na prvi pogled , ova knjiga bila bi samo još jedno u nizu svedočanstava o velikom ratovanju i velikog izgibiji srpske vojske i naroda 1912–1918. godine, posebno o „Albanskoj golgoti“. Uistinu, pred nama je sasvim neobičan i upravo jedinstven poduhvat, o kojem se odmah može kazati nešto što se retko, a još ređe s punim opravdanjem, daje reći: u pitanju je podvig i događaj.
Ovde, Dragutin Paunić i Milija Đorđević postavili su sebi jedan, reklo bi se, dosta skroman zadatak, koji će se pak pokazati od neslućenih vrlina i vrednosti. Oni nisu tražili ni birali već su naprosto uzeli i porazgovarali (mora se dodati: vrlo iskusno i vešto, znalački!) sa svima preživelim ratnicima svoga kraja, Donje Jasenice, što će izneti njih 28 na broju, čije su ispovesti ovde verno skinute s magnetofonske trake.
Osobenost ove knjige nije samo u neobičnosti onog što iznosi, u doživljaju strahovitog ratnog vihora, propasti i uskrsnuća, nego, još više, u krajnjoj običnosti njenih kazivača: sve su to, sem dva-tri izuzetka (koji gotovo ničim ne odudaraju od drugih), prosti „redovi“ i seljaci (najveći čin, i to stečeni, jeste narednik), bez priznanja i odlikovananja (samo jedan je bio dobio Karađorđevu zvezdu pa je, plah, izgubio). A ipak to je čudo, i to dvostruko: skoro svi oni su pravi borci i junaci, i skoro svi istinski, rođeni pripovedači! Dajući nam samo zbir i prosek, priređivači ove knjige otkrivaju i potvrđuju zadivljujuću činjenicu: da je taj zbir i prosek u svakom slučaju bio vrlo visok!
