PREPISKA II Laza Kostić PREPISKA II Laza Kostić
MATICA SRPSKA

PREPISKA II Laza Kostić

Šifra artikla: 369681
Autor : Laza Kostić
Sve ima cenu
Laza Kostić, Prepiska, druga knjiga
Letopis Matice srpske Knjiga 501, sveska 3, mart 2018.
Kad čitalac završi čitanje druge knjige Prepiske Laze Kostića, može samo, ako mu je ostalo snage, da kaže jedno: „uh”! (Kao da je plivao uzvodno od Sremskih Karlovaca do Novog Sada – da se poslužimo jednim Kostićevim poređenjem.) Koliko je tu ličnosti, sudbina, želja, promašenih života, rasprava, nerazumevanja, dokazivanja, miraza, tašti, menica koje stižu na naplatu, spletki, nuđenja rukopisa, provodadžisanja... A šta su tek mogli da kažu priređivači posle završene druge knjige? A čeka ih i treća!
Pa i pored toga počeću ovaj prikaz jednom primedbom. I to primedbom upućenoj ne drugoj, već prvoj knjizi Kostićeve prepiske! Znam da nije u redu da dok pišem o drugoj knjizi prepiske iznosim primedbe prvoj – ali, priznajem, u trenutku kad sam prikazivao prvu knjigu Kostićeve prepiske, daleke 2005. godine, nisam znao za jedno Zmajevo surovo pismo Lazi Kostiću. Reč je o pismu koje je Mihovil Tomandl objavio u Glasniku istoriskog društva, 1934. godine. Mladen Leskovac je, to pouzdano znam, imao u rukama taj broj GID¬a – u tom broju je Leskovac imao četiri priloga; a kada je kasnije radio bibliografiju GID¬a, to pismo je evidentirao dva puta: jednom uz Kostićevo, a drugi put uz Zmajevo ime. Ali zaboravio je Leskovac na to pismo. I prva knjiga Kostićeve prepiske, u kojoj je i prepiska sa Zmajem, pojavila se bez tog pisma. (Treća knjiga Kostićeve prepiske bi mogla imati Dodatak – a u njemu bi se nalazila propuštena pisma.)
Ipak ima logike da sve to pomenem, jer se uz ime Laze Kostića i Svetozara Miletića redovno pominje kako je Laza Kostić ustupio mandat Miletiću – a to nije tačno. Ustupio mu je kandidaturu, što nije isto. Jer, sudeći po Zmajevom pismu, protiv Laze se spremala hajka – da je otkazao partijsku poslušnost od kandidature ne bi imao vajde. (Pojeli bi ga!) Uzgred, to Zmajevo pismo je iz 1875. godine. A u julu te godine, Svetozar Miletić je ležerno ušao u izbornu trku, u današnjem Bašaidu, i izgubio! Izbori u Titelu bili su u avgustu iste godine – i Zmaj je odradio partijski posao: trebalo je ubediti Lazu Kostića da prepusti kandidaturu Miletiću. Miletić je tako dva puta iste godine učestvovao na izborima. A Laza Kostić je počeo svoja potucanja po svetu.
I u ovoj drugoj knjizi se, pogrešno, pominje ta priča o ustupanju poslaničkog mesta – tek da pokažem da nisam promašio temu.
Druga knjiga Kostićeve prepiske ima trideset i pet tabaka i više korespondenata nego što nam to sadržaj knjige kaže. U sadržaju se pominje ukupno četrdeset i devetoro korespondenata, a u knjizi su i pisma Anici Savić i Mariji Palanačkoj. Ta dva korespondenta više istaknuta su boldom. (Uzgred, ovaj pametno urađen sadržaj zahteva dve vrpce za obeležavanje. Naime, uz stranice na kojima se nalazi konkretna prepiska, zabeležene su i stranice na kojima su komentari uz tu prepisku. A ti komentari idu posle celokupne prepiske.)
Ključne ličnosti ove prepiske su Miša Dimitrijević, Jovan Ristić, Ilarion Ruvarac, Milan Savić, Julijana Palanački, Joca Savić, Nikola Tesla... Naravno, u pozadini je Tona Hadžić kao epizodni lik – prepiska sa njim objavljena je u prvoj knjizi Kostićeve prepiske. Isto tako tu su u pozadini i Zmaj i Simo Matavulj, ali i dragi Uroš Predić, kao neko o kome se mogu pročitati samo lepe i tople stvari.
Ima, na nesreću, u ovoj knjizi i nekoliko otvorenih pisama. Tu sam primedbu izrekao i prvoj knjizi prepiske – i ponavljam je i ovde. Otvorenim pismima ovde nije mesto – ta pisma žive drugačiji život. Knjiga počinje teškom prepiskom sa Mišom Dimitrijevićem. Godina je 1877, Lazi Kostiću, u Novom Sadu, umire otac; Laza Kostić je daleko, na Cetinju; i svu brigu oko sahrane, poslednjeg poljupca pokojniku, imanja, prispele letine i čega sve ne – Laza Kostić bi da (velikodušno, dodajem ja) prepusti Miši Dimitrijeviću. (Pritom je naš junak čvrsto na zemlji – zna cene letine, jednom rečju: razume se u novac.)
Tu nam se Laza ukazuje i kao sebičan, razmažen, zahtevan... (Mada moramo odmah na početku reći da je Lazi Kostiću stalno nedostajao novac da bi živeo – ne da bi preživljavao. I to je važna razlika, koju mi, danas, teško možemo da shvatimo.)
Izdvojićemo jedino iz te prepiske sa Mišom Dimitrijevićem malo Kostićevih „bezobrazluka”. Kad pominje ženu koja je ili služila, ili pak živela sa njegovim ocem, Kostić će za nju reći: „mindžuša Jela”. Naravno, ovo u pismima ne zvuči baš tako strašno kao u ovom prikazu. Jer, Laza Kostić je napravio lep prelaz sa nestale, gotovo bezvredne, ali njemu drage, minđuše, – na „mindžušu”. Namestilo mu se.
Drugi Kostićev „brezobrazluk” (kako bi to rekli u Šajkaškoj) malo je veći. Nagovara naš junak Mišu Dimitrijevića da kaže Danici, ženi Paje Gostovića, da kad koji put legne sa Pajom, pomisli da je sa Lazom – tada će mu biti lakše, jer u tom pogledu trpi užasnu oskudicu. Osnovni ton ovoj prepisci daje opora Kostićeva ironija. Ironičan je Kostić i prema sopstvenoj sudbini, ali i sudbini svog naroda. Kad propadne plan u vezi sa osnivanjem „Prvog crnogorskog parobrodskog društva” – tu su viđeniji Srbi obećali novčanu pomoć – Laza Kostić jetko piše: „I čudne li štete vaše, kad biste se razbratili sa siromašnim bratom, te Vam više ne bi dolazio u prošnju”.
Kao primer opore Kostićeve ironije ide i, gotovo svako, pominjanje tašte... Jer, Laza Kostić je imao dve tašte, i obe su (srpski pravopis, danas, bi rekao obadve) prve klase... To je Kostićeva akutna kriza tašte. Opora je i Kostićeva opaska vezana za traženje nekog lista. „Ni jedna redakcija beogradska kao da ne čuva svojih listova. Ko vele, i onako srpstvo neće dugo, pa što da se trude i oko toga...” (Koliko je, danas, našim institucijama stalo do srpstva, videće se lako; dovoljno je da se zaviri u cenovnik Arhiva SANU. Sve ima cenu.) I tako u nedogled.
Kada se pogleda sadržaj ove knjige, prvo pada u oči broj razmenjenih pisama Laze Kostića i Milana Savića. I taj broj, ali još više ono što je u pismima, ruši onu Leskovčevu tezu, koju je izrekao u jednoj od svojih knjiga, da Laza Kostić nije mario za Milana Savića. Za Savića nije mario Leskovac. (Uzgred, ni današnje, površno vreme ne odnosi se ništa bolje prema Milanu Saviću. Objašnjavati scenaristima TV serija da „dr” ispred imena Milana Savića – ne znači da je bio lekar, uistinu je smešno).
Prepiska sa Milanom Savićem unekoliko je i centralni deo ove knjige, i tu se, delimično, ispunjava Kostićeva želja. A želeo je da, ukoliko mu preostane novca od štampanja Knjige o Zmaju, štampa i dokumenta za istoriju te knjige. Prepiska sa Savićem jeste dobrim delom građa za dokumentarnu istoriju Knjige o Zmaju – mada je i više od toga. Međutim, na toj prepisci se nećemo zadržavati, samo ćemo se „uhvatiti” za jedan pasus, koji će nas bezbolno uvesti u priču o Lazinom bračnom životu.
Poznato je, konačno to nam otkriva i Savićeva autobiografija Prilike iz moga života, da Savić nije voleo Tonu Hadžića. A Laza Kostić pak Tonu obožava! I kad se Milan Savić u jednom pismu žali Kostiću na Tonu Hadžića (radio je sa Tonom), Laza Kostić (iz bezbedne udaljenosti od Tone) ispisuje dragocene rečenice. (Dragocene za opis Lazinog odnosa sa ljudima.) Veli Laza: „Čudim se kako se ti možeš ljutiti na Tonu. To je sasvim prosta stvar. Od njega ne treba iskati više nego što on može dati, a znaš dobro koliko je to. Ko god ima to na umu, može sa Tonom prekrasno živeti.”
Laza Kostić zna mogućnosti svoje žene i to se iz svakog retka ove prepiske vidi. Uzgred, imali smo slučaj izmišljanja muža u srpskoj književnosti (Isidora Sekulić); a ovde imamo i brak u kojem muž nije spavao sa ženom. (To se otmenije kaže: Laza Kostić nije konzumirao brak.) Ali, sve ima cenu. Kad Milan Savić 1901. godine u pismu saopštava Kostiću da će on (Savić) govoriti u Matici o Abukazemu, Laza Kostić od Savića traži pozivnicu. Jer, ne može se bez razloga putovati. Julča se za sve pita. Pa ipak, otkriva nam prepiska sa Julčom (koja je zbog Laze spremna da se zove i „srpskije” – Paula) da je Laza Kostić često odsutan od kuće. I da ne žuri kući. Iz Krušedola, iz izgnanstva, na primer, putuje u Sombor preko Subotice – malo da produži slobodu, malo da se okupa u parnom kupatilu u Subotici, a malo i zbog toga što želi da u Sombor dođe po danu... Da ga svi vide dok dolazi svojoj Julči! (Naime, voz iz Novog Sada u Sombor je stizao noću.) Čitaocima pričam priču koju je Laza Kostić tako uverljivo ispričao Julči. I očekujem da čitaoci u priču poveruju, kao što smo poverovali Julča i ja. I sloboda ima cenu. Vodio bi, inače, Laza Julču na svako putovanje, ali Julča ne zna sama da se očešlja. Avaj. Kad joj napiše – pošto je od nje dobio 100 kruna i pismo – kako se njenom pismu obradovao više nego da mu je poslala 1000 kruna – ja sam odmah u to poverovao. (Uzgred, Julča je dirljivo nepismena.) Verovala je Julča Lazi, te „krupne” stvari, ali ga je u „sitnicama” žestoko kontrolisala. Svaki račun donosi Julči. (Dovoljno je ako kažem da je Julča Palanački preteča fiskalnih kasa.) Mada, kada su u Beču, žive tako, da je Milana Stefanović, žena Svetislava Stefanovića, kada je čula koliko Kostićevi plaćaju smeštaj, jetko procedila kroz zube: „besna gospoda”!
Nude nam ova pisma, dakle, i univerzalni ključ za muško¬ženske odnose. Stvar je jednostavna: u sve što muškarac (u ovom slučaju Laza) kaže, žena bi trebalo da poveruje. I onda nema nikakvih problema. (Uzgred, ako banke nekada uvedu nagradu za najdosledniji minus na računu – ta nagrada bi mogla poneti ime Laze Kostića.)
Mada, ako bi se ova Kostićeva pisma ženi čitala u ključu 21. veka – što sve vreme pokušavamo – plašim se da Laza Kostić, danas, ne bi sastavio više od nedelju dana! Ko bi danas imao hrabrosti da napiše ženi – „budi zdrava (tj. tanja)”... Ili, ko bi smeo da pošalje izveštaj o težini sopstvene žene... Ili da joj savetuje koliko puta u toku dana da se popne na prvi kat... (Prećutaću, u stanju sam i da prećutim, komentar već pomenute Milane Stefanović, kad je prvi put videla Julču...)
Ali, šalu na stranu, ima taj odnos sa Julčom i svoj epilog. Čini mi se da je od svih smrti, koje su ga u životu pratile (a poumirali su mu toliki prijatelji), Laza Kostić najteže primio smrt svoje žene. Još jednom vidimo da sve ima cenu.
Uzgred, da je Laza Kostić imao ova „fiskalna” iskustva iz braka sa Julčom, dok je radio u poslanstvu u Rusiji – njegov život bi sigurno imao drugačiji tok. Naime, račune je toliko nebrižljivo čuvao – da je ljaga uveliko pala dok ih je pronašao... A posle je bilo kasno.
Taj rad u poslanstvu i prepiska sa Jovanom Ristićem otkrivaju nam jednog drugačijeg Lazu Kostića – posvećenog poslu, preduzimljivog, radnog... Savesnog, najpre. Tu bih mogao početi priču o budžetu Srbije iz 1880. godine (ili preciznije iz 1879), ali se bojim da bih kliznuo u naše današnje, hvalisave prilike. Naime, vodeća svetska publikacija iz te oblasti objavila je laž da su u našem budžetu veći rashodi nego prihodi i Laza Kostić odmah reaguje... Patriotizam i odgovornost su se tako našli zajedno.
Kao lajtmotiv, kroz čitavu ovu knjigu prepiske provlači se Kostićeva želja za književnim uspehom – ne samo kod nas i ne samo u Evropi, već i u Americi. (Čista želja svakog pisca.) Put do uspeha, književne slave i novca želeo je da ostvari preko pozorišta. Bez želje da se podsmevam lažima naših pisaca u svetu – Laza Kostić se svetu ne dodvorava. Laza Kostić zna da postoje gospodari svetskog ukusa, ali ne želi da se tom ukusu prilagodi. Lepo se to vidi iz pisama Joce Savića...
Priređivanje pisama je pipav i težak posao. Ispravili su priređivači pogrešku koju su načinili Milivoj Nenin i Zorica Hadžić dok su priređivali Savićevu prepisku. Ispravili su je preko godine smrti Ilije Ognjanovića Abukazema. Ispravljaju i Leskovčevu pogrešku u prepisci između Laze Kostića i Julče Palanački – ispravljaju je preko godine smrti Ilariona Ruvarca. (Mada mi se čini da je neko tu grešku već ispravio.)
Napomene uz pisma pišu se, prirodno, tek kada se pročitaju sva pisma sa određenim korespondentom, pa i kasnije, ako je potrebno, kada se sva prepiska iščita. I priređivači to znaju. Otuda, na primer, odmah znaju ko je „ljubezna”, koju Laza Kostić u pismima pozdravlja. (Kasnije se to jasno kaže.) Međutim, sa korbruderom i njegovom identifikacijom nisu imali sreće. Naime, priređivači nagađaju da bi korbruder mogao biti i Simo Matavulj – ali nam pažljivo čitanje 95. pisma prepiske sa Savićem otkriva da to nije Matavulj! (Ne smem da kažem šta sam sve pročitao ne bih li otkrio ko je korbruder – međutim, stigao sam samo do toga ko nije.)
Ali, sve su to sitnice, koje prikazivač ove knjige ispisuje iz straha da ne bude optužen da knjigu nije pažljivo čitao.
Jer, Lazu Kostića moramo pažljivo čitati. Ako ga pažljivo čitamo, neće nam promaći, na primer, ni jedan Stevan Ćurčić.
I sada, svesno, ulazim u kontradiktornost. Bunio sam se protiv otvorenih pisama – jer su već štampana i jer žive jedan drugačiji život. A ovde se radujem jednom preštampanom tekstu. Preštampan je, čitaocima je to već jasno, tekst Stevana Ćurčića. Sa takvom merom i sa toliko takta stao je Ćurčić u odbranu nenagrađenog Laze Kostića, a opet nijednom rečju nije povredio nagrađene, Zmaja i Ljubu Nenadovića.
Ovo vreme isključivosti, nažalost, ne zna za takve tekstove.
Dr Milivoj S. Nenin
0,00 EUR
14,84 EUR
Cijena na sajtu: 13,36 EUR
Ušteda: 1,48 EUR
Obavesti me o sniženju
  • NSZ
Količina: 1 Kom
2
1
Sačuvajte u listi želja
Rok isporuke:
Isporuka: 13.12.2024.
Isporuka: 13.12.2024.
Pomoć
Sve ima cenu
Laza Kostić, Prepiska, druga knjiga
Letopis Matice srpske Knjiga 501, sveska 3, mart 2018.
Kad čitalac završi čitanje druge knjige Prepiske Laze Kostića, može samo, ako mu je ostalo snage, da kaže jedno: „uh”! (Kao da je plivao uzvodno od Sremskih Karlovaca do Novog Sada – da se poslužimo jednim Kostićevim poređenjem.) Koliko je tu ličnosti, sudbina, želja, promašenih života, rasprava, nerazumevanja, dokazivanja, miraza, tašti, menica koje stižu na naplatu, spletki, nuđenja rukopisa, provodadžisanja... A šta su tek mogli da kažu priređivači posle završene druge knjige? A čeka ih i treća!
Pa i pored toga počeću ovaj prikaz jednom primedbom. I to primedbom upućenoj ne drugoj, već prvoj knjizi Kostićeve prepiske! Znam da nije u redu da dok pišem o drugoj knjizi prepiske iznosim primedbe prvoj – ali, priznajem, u trenutku kad sam prikazivao prvu knjigu Kostićeve prepiske, daleke 2005. godine, nisam znao za jedno Zmajevo surovo pismo Lazi Kostiću. Reč je o pismu koje je Mihovil Tomandl objavio u Glasniku istoriskog društva, 1934. godine. Mladen Leskovac je, to pouzdano znam, imao u rukama taj broj GID¬a – u tom broju je Leskovac imao četiri priloga; a kada je kasnije radio bibliografiju GID¬a, to pismo je evidentirao dva puta: jednom uz Kostićevo, a drugi put uz Zmajevo ime. Ali zaboravio je Leskovac na to pismo. I prva knjiga Kostićeve prepiske, u kojoj je i prepiska sa Zmajem, pojavila se bez tog pisma. (Treća knjiga Kostićeve prepiske bi mogla imati Dodatak – a u njemu bi se nalazila propuštena pisma.)
Ipak ima logike da sve to pomenem, jer se uz ime Laze Kostića i Svetozara Miletića redovno pominje kako je Laza Kostić ustupio mandat Miletiću – a to nije tačno. Ustupio mu je kandidaturu, što nije isto. Jer, sudeći po Zmajevom pismu, protiv Laze se spremala hajka – da je otkazao partijsku poslušnost od kandidature ne bi imao vajde. (Pojeli bi ga!) Uzgred, to Zmajevo pismo je iz 1875. godine. A u julu te godine, Svetozar Miletić je ležerno ušao u izbornu trku, u današnjem Bašaidu, i izgubio! Izbori u Titelu bili su u avgustu iste godine – i Zmaj je odradio partijski posao: trebalo je ubediti Lazu Kostića da prepusti kandidaturu Miletiću. Miletić je tako dva puta iste godine učestvovao na izborima. A Laza Kostić je počeo svoja potucanja po svetu.
I u ovoj drugoj knjizi se, pogrešno, pominje ta priča o ustupanju poslaničkog mesta – tek da pokažem da nisam promašio temu.
Druga knjiga Kostićeve prepiske ima trideset i pet tabaka i više korespondenata nego što nam to sadržaj knjige kaže. U sadržaju se pominje ukupno četrdeset i devetoro korespondenata, a u knjizi su i pisma Anici Savić i Mariji Palanačkoj. Ta dva korespondenta više istaknuta su boldom. (Uzgred, ovaj pametno urađen sadržaj zahteva dve vrpce za obeležavanje. Naime, uz stranice na kojima se nalazi konkretna prepiska, zabeležene su i stranice na kojima su komentari uz tu prepisku. A ti komentari idu posle celokupne prepiske.)
Ključne ličnosti ove prepiske su Miša Dimitrijević, Jovan Ristić, Ilarion Ruvarac, Milan Savić, Julijana Palanački, Joca Savić, Nikola Tesla... Naravno, u pozadini je Tona Hadžić kao epizodni lik – prepiska sa njim objavljena je u prvoj knjizi Kostićeve prepiske. Isto tako tu su u pozadini i Zmaj i Simo Matavulj, ali i dragi Uroš Predić, kao neko o kome se mogu pročitati samo lepe i tople stvari.
Ima, na nesreću, u ovoj knjizi i nekoliko otvorenih pisama. Tu sam primedbu izrekao i prvoj knjizi prepiske – i ponavljam je i ovde. Otvorenim pismima ovde nije mesto – ta pisma žive drugačiji život. Knjiga počinje teškom prepiskom sa Mišom Dimitrijevićem. Godina je 1877, Lazi Kostiću, u Novom Sadu, umire otac; Laza Kostić je daleko, na Cetinju; i svu brigu oko sahrane, poslednjeg poljupca pokojniku, imanja, prispele letine i čega sve ne – Laza Kostić bi da (velikodušno, dodajem ja) prepusti Miši Dimitrijeviću. (Pritom je naš junak čvrsto na zemlji – zna cene letine, jednom rečju: razume se u novac.)
Tu nam se Laza ukazuje i kao sebičan, razmažen, zahtevan... (Mada moramo odmah na početku reći da je Lazi Kostiću stalno nedostajao novac da bi živeo – ne da bi preživljavao. I to je važna razlika, koju mi, danas, teško možemo da shvatimo.)
Izdvojićemo jedino iz te prepiske sa Mišom Dimitrijevićem malo Kostićevih „bezobrazluka”. Kad pominje ženu koja je ili služila, ili pak živela sa njegovim ocem, Kostić će za nju reći: „mindžuša Jela”. Naravno, ovo u pismima ne zvuči baš tako strašno kao u ovom prikazu. Jer, Laza Kostić je napravio lep prelaz sa nestale, gotovo bezvredne, ali njemu drage, minđuše, – na „mindžušu”. Namestilo mu se.
Drugi Kostićev „brezobrazluk” (kako bi to rekli u Šajkaškoj) malo je veći. Nagovara naš junak Mišu Dimitrijevića da kaže Danici, ženi Paje Gostovića, da kad koji put legne sa Pajom, pomisli da je sa Lazom – tada će mu biti lakše, jer u tom pogledu trpi užasnu oskudicu. Osnovni ton ovoj prepisci daje opora Kostićeva ironija. Ironičan je Kostić i prema sopstvenoj sudbini, ali i sudbini svog naroda. Kad propadne plan u vezi sa osnivanjem „Prvog crnogorskog parobrodskog društva” – tu su viđeniji Srbi obećali novčanu pomoć – Laza Kostić jetko piše: „I čudne li štete vaše, kad biste se razbratili sa siromašnim bratom, te Vam više ne bi dolazio u prošnju”.
Kao primer opore Kostićeve ironije ide i, gotovo svako, pominjanje tašte... Jer, Laza Kostić je imao dve tašte, i obe su (srpski pravopis, danas, bi rekao obadve) prve klase... To je Kostićeva akutna kriza tašte. Opora je i Kostićeva opaska vezana za traženje nekog lista. „Ni jedna redakcija beogradska kao da ne čuva svojih listova. Ko vele, i onako srpstvo neće dugo, pa što da se trude i oko toga...” (Koliko je, danas, našim institucijama stalo do srpstva, videće se lako; dovoljno je da se zaviri u cenovnik Arhiva SANU. Sve ima cenu.) I tako u nedogled.
Kada se pogleda sadržaj ove knjige, prvo pada u oči broj razmenjenih pisama Laze Kostića i Milana Savića. I taj broj, ali još više ono što je u pismima, ruši onu Leskovčevu tezu, koju je izrekao u jednoj od svojih knjiga, da Laza Kostić nije mario za Milana Savića. Za Savića nije mario Leskovac. (Uzgred, ni današnje, površno vreme ne odnosi se ništa bolje prema Milanu Saviću. Objašnjavati scenaristima TV serija da „dr” ispred imena Milana Savića – ne znači da je bio lekar, uistinu je smešno).
Prepiska sa Milanom Savićem unekoliko je i centralni deo ove knjige, i tu se, delimično, ispunjava Kostićeva želja. A želeo je da, ukoliko mu preostane novca od štampanja Knjige o Zmaju, štampa i dokumenta za istoriju te knjige. Prepiska sa Savićem jeste dobrim delom građa za dokumentarnu istoriju Knjige o Zmaju – mada je i više od toga. Međutim, na toj prepisci se nećemo zadržavati, samo ćemo se „uhvatiti” za jedan pasus, koji će nas bezbolno uvesti u priču o Lazinom bračnom životu.
Poznato je, konačno to nam otkriva i Savićeva autobiografija Prilike iz moga života, da Savić nije voleo Tonu Hadžića. A Laza Kostić pak Tonu obožava! I kad se Milan Savić u jednom pismu žali Kostiću na Tonu Hadžića (radio je sa Tonom), Laza Kostić (iz bezbedne udaljenosti od Tone) ispisuje dragocene rečenice. (Dragocene za opis Lazinog odnosa sa ljudima.) Veli Laza: „Čudim se kako se ti možeš ljutiti na Tonu. To je sasvim prosta stvar. Od njega ne treba iskati više nego što on može dati, a znaš dobro koliko je to. Ko god ima to na umu, može sa Tonom prekrasno živeti.”
Laza Kostić zna mogućnosti svoje žene i to se iz svakog retka ove prepiske vidi. Uzgred, imali smo slučaj izmišljanja muža u srpskoj književnosti (Isidora Sekulić); a ovde imamo i brak u kojem muž nije spavao sa ženom. (To se otmenije kaže: Laza Kostić nije konzumirao brak.) Ali, sve ima cenu. Kad Milan Savić 1901. godine u pismu saopštava Kostiću da će on (Savić) govoriti u Matici o Abukazemu, Laza Kostić od Savića traži pozivnicu. Jer, ne može se bez razloga putovati. Julča se za sve pita. Pa ipak, otkriva nam prepiska sa Julčom (koja je zbog Laze spremna da se zove i „srpskije” – Paula) da je Laza Kostić često odsutan od kuće. I da ne žuri kući. Iz Krušedola, iz izgnanstva, na primer, putuje u Sombor preko Subotice – malo da produži slobodu, malo da se okupa u parnom kupatilu u Subotici, a malo i zbog toga što želi da u Sombor dođe po danu... Da ga svi vide dok dolazi svojoj Julči! (Naime, voz iz Novog Sada u Sombor je stizao noću.) Čitaocima pričam priču koju je Laza Kostić tako uverljivo ispričao Julči. I očekujem da čitaoci u priču poveruju, kao što smo poverovali Julča i ja. I sloboda ima cenu. Vodio bi, inače, Laza Julču na svako putovanje, ali Julča ne zna sama da se očešlja. Avaj. Kad joj napiše – pošto je od nje dobio 100 kruna i pismo – kako se njenom pismu obradovao više nego da mu je poslala 1000 kruna – ja sam odmah u to poverovao. (Uzgred, Julča je dirljivo nepismena.) Verovala je Julča Lazi, te „krupne” stvari, ali ga je u „sitnicama” žestoko kontrolisala. Svaki račun donosi Julči. (Dovoljno je ako kažem da je Julča Palanački preteča fiskalnih kasa.) Mada, kada su u Beču, žive tako, da je Milana Stefanović, žena Svetislava Stefanovića, kada je čula koliko Kostićevi plaćaju smeštaj, jetko procedila kroz zube: „besna gospoda”!
Nude nam ova pisma, dakle, i univerzalni ključ za muško¬ženske odnose. Stvar je jednostavna: u sve što muškarac (u ovom slučaju Laza) kaže, žena bi trebalo da poveruje. I onda nema nikakvih problema. (Uzgred, ako banke nekada uvedu nagradu za najdosledniji minus na računu – ta nagrada bi mogla poneti ime Laze Kostića.)
Mada, ako bi se ova Kostićeva pisma ženi čitala u ključu 21. veka – što sve vreme pokušavamo – plašim se da Laza Kostić, danas, ne bi sastavio više od nedelju dana! Ko bi danas imao hrabrosti da napiše ženi – „budi zdrava (tj. tanja)”... Ili, ko bi smeo da pošalje izveštaj o težini sopstvene žene... Ili da joj savetuje koliko puta u toku dana da se popne na prvi kat... (Prećutaću, u stanju sam i da prećutim, komentar već pomenute Milane Stefanović, kad je prvi put videla Julču...)
Ali, šalu na stranu, ima taj odnos sa Julčom i svoj epilog. Čini mi se da je od svih smrti, koje su ga u životu pratile (a poumirali su mu toliki prijatelji), Laza Kostić najteže primio smrt svoje žene. Još jednom vidimo da sve ima cenu.
Uzgred, da je Laza Kostić imao ova „fiskalna” iskustva iz braka sa Julčom, dok je radio u poslanstvu u Rusiji – njegov život bi sigurno imao drugačiji tok. Naime, račune je toliko nebrižljivo čuvao – da je ljaga uveliko pala dok ih je pronašao... A posle je bilo kasno.
Taj rad u poslanstvu i prepiska sa Jovanom Ristićem otkrivaju nam jednog drugačijeg Lazu Kostića – posvećenog poslu, preduzimljivog, radnog... Savesnog, najpre. Tu bih mogao početi priču o budžetu Srbije iz 1880. godine (ili preciznije iz 1879), ali se bojim da bih kliznuo u naše današnje, hvalisave prilike. Naime, vodeća svetska publikacija iz te oblasti objavila je laž da su u našem budžetu veći rashodi nego prihodi i Laza Kostić odmah reaguje... Patriotizam i odgovornost su se tako našli zajedno.
Kao lajtmotiv, kroz čitavu ovu knjigu prepiske provlači se Kostićeva želja za književnim uspehom – ne samo kod nas i ne samo u Evropi, već i u Americi. (Čista želja svakog pisca.) Put do uspeha, književne slave i novca želeo je da ostvari preko pozorišta. Bez želje da se podsmevam lažima naših pisaca u svetu – Laza Kostić se svetu ne dodvorava. Laza Kostić zna da postoje gospodari svetskog ukusa, ali ne želi da se tom ukusu prilagodi. Lepo se to vidi iz pisama Joce Savića...
Priređivanje pisama je pipav i težak posao. Ispravili su priređivači pogrešku koju su načinili Milivoj Nenin i Zorica Hadžić dok su priređivali Savićevu prepisku. Ispravili su je preko godine smrti Ilije Ognjanovića Abukazema. Ispravljaju i Leskovčevu pogrešku u prepisci između Laze Kostića i Julče Palanački – ispravljaju je preko godine smrti Ilariona Ruvarca. (Mada mi se čini da je neko tu grešku već ispravio.)
Napomene uz pisma pišu se, prirodno, tek kada se pročitaju sva pisma sa određenim korespondentom, pa i kasnije, ako je potrebno, kada se sva prepiska iščita. I priređivači to znaju. Otuda, na primer, odmah znaju ko je „ljubezna”, koju Laza Kostić u pismima pozdravlja. (Kasnije se to jasno kaže.) Međutim, sa korbruderom i njegovom identifikacijom nisu imali sreće. Naime, priređivači nagađaju da bi korbruder mogao biti i Simo Matavulj – ali nam pažljivo čitanje 95. pisma prepiske sa Savićem otkriva da to nije Matavulj! (Ne smem da kažem šta sam sve pročitao ne bih li otkrio ko je korbruder – međutim, stigao sam samo do toga ko nije.)
Ali, sve su to sitnice, koje prikazivač ove knjige ispisuje iz straha da ne bude optužen da knjigu nije pažljivo čitao.
Jer, Lazu Kostića moramo pažljivo čitati. Ako ga pažljivo čitamo, neće nam promaći, na primer, ni jedan Stevan Ćurčić.
I sada, svesno, ulazim u kontradiktornost. Bunio sam se protiv otvorenih pisama – jer su već štampana i jer žive jedan drugačiji život. A ovde se radujem jednom preštampanom tekstu. Preštampan je, čitaocima je to već jasno, tekst Stevana Ćurčića. Sa takvom merom i sa toliko takta stao je Ćurčić u odbranu nenagrađenog Laze Kostića, a opet nijednom rečju nije povredio nagrađene, Zmaja i Ljubu Nenadovića.
Ovo vreme isključivosti, nažalost, ne zna za takve tekstove.
Dr Milivoj S. Nenin

Ostavi komentar

Trenutno nema komentara
Karakteristika Vrednost
Kategorija DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA
Autor Laza Kostić
Težina specifikacija 0.5 kg
Izdavač MATICA SRPSKA
Pismo Ćirilica
Povez Tvrd
Godina2017
Format14,8x21
Strana559

Slični proizvodi

Istinita i autentična životna priča, o životu i sudbini dece tokom Drugog svetskog rata...
9,79 EUR
10,88 EUR
Knjiga Moć poraza, našeg košarkaša koji je svetsku slavu i titulu legende stekao igraju...
13,71 EUR
15,24 EUR
Knjiga „Lauš“ je posvećena velikom glumcu, šarmeru, šmekeru – Žarku Lauševiću. Ona prip...
7,93 EUR
8,81 EUR
Razgovori pisca i glumice Ja sam Dobrotu doživeo u stravičnosti nacističkih logora, on...
6,75 EUR
7,50 EUR
Borisav Stanković - život i delo Nov životopis proslavljenog pisca Koštane i Nečiste k...
9,81 EUR
10,90 EUR
Slobodan Penezić Krcun imao je samo 23 godine kada je počeo da odlučuje o ljudskim sudb...
10,98 EUR
12,20 EUR
Sad je novembar 2023. godine. Tačno je šezdeset godina otkako smo Ljiljana Drezga i ja ...
22,26 EUR
24,74 EUR
Prva autobiografija dr Milovana Bojića. Od detinjstva u Lipovu (kod Kolašina) do dolask...
8,46 EUR
9,39 EUR
Svrha ove moje ispovesti nije želja da se bilo kome osvetim za stvarne i umišljene udar...
10,78 EUR
11,97 EUR
Nekada je život, prosvetljen prisustvom drugog i oslobođen zabluda, umetničko delo. Za ...
19,59 EUR
21,76 EUR
Pomoć