Gaga Nikolić me je na mala vrata uveo u svet umetnosti kad sam imao sedam godina. Sreli smo se ponovo kad sam se, nakon izleta u slikarstvo i muziku, vratio pisanju. Gaga mi je tada svesrdno pomagao da napišem knjigu Život iza zavese o njegovom prijatelju Zoranu Radmiloviću.
Ubrzo zatim snimili smo moje stihove kao poklon Goranu Sultanoviću za rođendan.
Vodili smo i obične razgovore, pravio je šale na moj, ali i svoj račun, održavajući balans.
Samo jednom sam uspeo da mu prodam njegov štos i platim piće. Nije se naljutio.
Puštao me je u svoj život, za svoj sto.
Bila je to svojevrsna akademija života i umetnosti. Učio me je koliko je nešto u životu važno, a koliko ne.
Dogovorili smo i susret kad se vrati iz bolnice, slutio se nastavak stvaranja nekih zajedničkih dela. Ljudi bi rekli: Nije se dalo, bolest je bila jača.
Ipak, verujem da smo se sreli. Na jedan drugačiji način, ali i dalje blizak, dok sam stvarao ovu priču. Pojavio se kroz svoje najodanije prijatelje i njegovu Milenu, pružajući mi na uvid priču o poslednjem snu. (Dušan Stojanović)
