Biti svedok i (sa)učesnik bilo kog vremena i pisati o njemu, stanje je koje istovremeno nudi prekrasnu subjektivnost, ali traži i odgovornost za objektivnost. Možda baš zato što se ni na jedno nije mnogo obazirala, Snježana Banović je burno muzičko vreme novog talasa, dramu pozorišta unutar i van njega, kao i uopšte kulturu Zagreba i Jugoslavije osamdesetih godina prošlog veka opisala uzbudljivo i živo, iznutra, koristeći tehniku isprepletanosti emocija i činjenica.
Prateći svoju mladost, u koju se i i te kako vratila, zahvatila je i sve društvene, političke promene lokalne i šire sredine (pa i tih 442 do Beograda) koje su se našle u sendviču između revolucionarnih 70-ih i tragičnih 90-ih. Rezultat je svedočenje o komotnosti 80-ih, osvajanju slobode u vremenu najlepših iluzija, kada mladost „izranja iz sna“. Tu mladu Snježanu Branimir Džoni Štulić pita Jesi li sama večeras i kaže joj Moja si, Volim te kad pričaš, pa opisuje njene Usne vrele višnje i Život običnog tempa.