“Ovu knjigu, van svake sumnje, doživljavam kao višestruko značajnu, jer nam ona između redova ukazuje da smo protokom vremena izgubili iskonske i neke druge važne ljudske vrednosti, koje inače stičemo samim činom rođenja.
Može se, naravnom, ovo štivo tumačiti i kao opomena da se previše ne poigravamo sami sa sobom i onim životnim resursima, za koje umišljamo da su nam darovani kako bismo ih jednog dana – uništili! Baš iz tog razloga na ovom mestu mi se nameće jedno korektno i retoričko pitanje: kako tumačiti osećaj i onu vrstu tuge (i teskobe), koja je tako uporno, nemilosrdno i opsesivno pratila čitavu karijeru Tome Zdravkovića? Najčešće je teško ili nemoguće proniknuti u tu i takvu vrstu emotivnosti, iz koje je – eto – iznedreno nebrojeno divnih pesama.
Upravo zbog toga je jednistveni i neponovljivi Toma, kao ličnost neobično uzburkanog, neizbalansiranog i turbulentnog života, sa sobom ostavio stihove, čija se vrednost ni sa čim ne može porediti ili, ne daj Bože, kupiti.“
