Kad se pogleda prethodni vek, tek se sa ove udaljenosti vidi da su najbolji dani života u našoj zemlji, tada Jugoslaviji, bili oni od sredine sedamdesetih, pa narednih desetak godina. To je i za razvoj našeg Novog Sada bilo zlatno doba, a taj je period započeo baš kad je na čelo Skupštine grada stigao Jovan Dejanović. Starije Novosađane ne treba mnogo podsećati, a mlađima će biti veoma zanimljivi isečci iz ovih autobiografskih beleški našeg omiljenog Gradonačelnika.
Završetkom Drugog svetskog rata okončan je period regresije Novog Sada i krenuo je nov život, grad je rastao i razvijao se iz godine u godinu da bi sredinom šezdesetih već imao drugačije konture i počeo da liči na zaista velik i sve moderniji grad. Oduvek zanimljiv mnogima, uvek je ostao moćan gravitacioni centar koji je privlačio nove ljude, stasao je brzo u univerzitetski grad i moćan finansijski, trgovački i privredni centar, a ljudi koji su ga vodili i kreirali njegov privredni i urbanistički profil dobro su radili svoj posao; dolazak Jovana Dejanovića na čelo Novog Sada pokazao je da uvek može i bolje. Radilo se toliko očigledno na korist Novosađana da je samo tada bilo moguće pridobiti građane, koji već plaćaju jedan samodoprinos, da izglasaju dobrovoljno da plaćaju još jedan! Neponovljivo!
Bogat život, značajni i vidljivi rezultati, kao i bogatstvo prijateljstava Jovana Dejanovića, trebali su još mnogo ranije da se ulistaju u knjigu. Zašto i nisu - najveći je krivac verovatno sam autor koji je uvek strog prvo prema sebi pa, bogme i prema drugima.
Kontinuirano moje izdavačko bavljenje prošlošću i savremenošću Novog Sada, desetine knjiga tematski veznih za naš Grad, i kao dodatak - petnaestak godina javnog života Prometeja na Trgu Marije Trandafil dovelo je do niza kvalitetnih programa i još lepših druženja kojima je uvećavao značaj i dodavao šarm naš Jovan Dejanović. Doživljavao sam to uvek kao velik kompliment i, zaista skromno, nadam se da smo zajedno doprineli očuvanju pravog građanskog duha Novog Sada. Pretvorilo se to druženje u pravo prijateljstvo kojim sam zauvek počašćen. Pokazalo se da Jova ima sluha za mlađe, ume da sasluša probleme, pomogne i posavetuje, a bogme i da zapeva! Ume Jova i da prihvati tuđu ideju i zato sam mu zahvalan na saglasnosti da realizijemo obnovljeni plan, da pripremimo njegovu autobiografsku knjigu i da je obogatimo i sećanjima njegovih savremenika i saboraca iz minulih decenija.
U svemu je ostala i jedna fina, retko pomenuta, nit koja je za mene veoma važna. Ovde će se videti u knjizi jedna fotografija gde Jova govori na Skupštini Narodne tehnike Vojvodine pre više od 60 godina, u godini moga rođenja, a petnaestak godina kasnije moj otac Marko postao je poletni sledbenik ovog moćnog pokreta…
Činjenice lepo oslikavaju lik autora ove knjige. Od detinjstva vredan, odgovoran, neprestano usred ozbiljnih poslova i zadataka, ali i tada vedar i duhovit, učesnik i inicijator veselih druženja. Uvek pravično strog i zbog toga poštovan od saradnika.
Pred nama je čovek koji je umeo da misli i radi za generacije sa kojima živi, ali i za one koji dolaze; sanjar velikog dobrog grada. Ima u ovim beleškama i gorčine - mnogi studiozno pripremljeni planovi su zanemareni, a raspad Jugoslavije, nagli priliv izbeglica, uništavanje privrednih potencijala Grada, sve mane višestranačkog života - sve je to doprinelo da Novi Sad danas ne liči baš na te Jovanove snove…
Ipak, naš Grad i dalje je dobar za život, ostao je magnet koji privlači običnog i poslovnog čoveka, ostao je Grad koji nudi i obećava, a zasluga za takav Novi Sad našeg Jovana Dejanovića je ogromna! Hvala mu u ime svih Novosađana!