“Uzviseno pocivaju muze” ide u red onih, kod nas jos retkih, beletristickih ostvarenja koja se u savremenoj evropskoj i, uopste, svetskoj knjizevnosti odlikuju mnogim novitetima, bizarnostima i ekstravagancijama kako u tematskom tako i u jezicko-stilskom pogledu (…) gde se, poput markesovsko-pavicevskog proznog tkanja, veristicka verodostojnost fakata ispreplice sa fantazmagorijom i fantastikom, pa i egzotikom paganske provenijencije, cineci tako – narocito na simbolicko-semiotickom planu, jedan nerazluciv amalgam stvarnog, dozivljenog i prozivljenog sa mogucim, izmastanim i imaginarnim (…) Stoga tu ima i mnogo, uslovno receno, bajkovitog, zacaranog, zagonetnog i tajnovitog, pa i nedokucivog, kao sto je to, uostalom, i zivot sam, sa svim svojim carolijama, apsurdima i mogucim smislovima, razlozima postojanja. Elem, zbirka Sarkamencevih prica mnogim svojim osobenostima, i motivskim i onim (pre svega) poetickim, doima se i kao svojevrstan pandan tzv. novom francuskom romanu, koji se kod nas sa poprilicnim zakasnjenjem odomacuje, modifikuje i poprima u sve vecoj meri obelezja naseg duhovnog podneblja, naseg mentaliteta i etosa. (Ljubisa Rajkovic Kozeljac)
