Svakome bi trebalo odrediti da putuje. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ovako piše Meša Selimović. I toga se pridržava Miloš Latinović u koncepcijski jasno određenoj, ali žanrovski razuđenoj zbirci priča pod naslovom “Orange Zeppelin”. Putovanja su motiv i, logično, svaka priča ima jasnu toponimsku odrednicu (neke i više njih), ali odlazak do Lisabona, Lajpciga, Sankt Peterburga ili Kalamate, alibi je za građenje storije, koje svojom strukturom često podećaju na matrjoške ili lavirint u kojem iznenada pronalazite nove priče/izlaze, kao i filmske junake, književnike, duhove, političare, radnike, koji čine svet Latinovićeve literature. U ovoj zbirci zatiče nas i sa sobom nosi magičnost iznanađujućih potraga, neplaniranih ljubavnih susreta, u danu stečenih prijateljstava, damaranje oniričkih vizija, jesenjih snoviđenja, maglovitih sećanja, koja i inača krase autorov rukopis. "Orange Zeppelin”, međutim, nije zbirka priča u kojoj dominiraju samo elegični tonovi, jer iza tog vela Latinović ispisuje svoj stav o savremenom društvu, nakaradnim politikama, prevrtljivim ljudima, kao i ličnim zabludama, koje često – bacaju duge senke.
