Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beo-gradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. U ovom izdanju sabrane su „priče o zanatima“ koje nisu ušle u knjigu Priče o zanatima • Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (LOM, 2008, 2011, 2020), a dodate su i nove „priče o zanatima“.
„I mi sami prolazimo, nego to i ne primećujemo!“ U našoj porodici tetke su najviše volele da posmatraju sa prozora prolaznike koji su hodali ulicom. Onda su rekle: „Kad bismo samo znale kuda idu svi ti ljudi!“ Mama se zaustavila sa metlom u ruci, kojom je upravo čistila pod, onda se zapitala: „Možda postoji nekakav poseban zanat, prolaznički!“ Deda je zaključio: „Čestit svet sedi kod kuće, a ovi što idu levo desno, to su fukare!“ Tetke su se usprotivile: „Zar onaj gospodin u šeširu koji uvek prolazi i mahne nam rukavicom, da bude baraba!“ Tata je dodao: „Makar da idu nešto da kupe ili da svrate u kafanu, nego ništa!“ Mama je rekla: „Tačno je da neko sedi na niskoj stoličici i pravi cipele, siromašna cvećarka sastavlja buket iako je potpuno slepa, a ovi samo bazaju!“ Ja sam takođe razmišljao šta ima u tim ljudima koji samo prodju pored naše kuće, skrenu iza ugla i odu kao da ih nije ni bilo. Izgledalo je kao da u svojim svakodnevnim planovima nemaju ničeg drugog, nego samo da minu nekom ulicom i nestanu zauvek. Tetke su pro-šaptale: „A ipak bi nam bez njih život bio prazan i dosadan!“ . . .
