Đukanovićevih dvanaest odabranih pripovedaka napisanih u poetičko-stilskom maniru književnog impresionizma i ekspresionizma evropskog XIX i XX veka, koje čine ovu knjigu, izvorno su publikovane u domaćoj i inostranoj književnoj periodici između 2019. i 2023. godine. To su raznorodne priče koje tematizuju srednjoevropskog i balkanskog čoveka u njegovim kafkijanskim zapletima (poput priča: Štrausov solilokvij, Isak Vajs i 30.000 franaka i Smrt gospodina Tula), i koje, takođe, postmodernističkim pristupom alternativno slikaju intrigantne istorijske ličnosti i događaje (Poslednje jutro Franca Kafke, Izveštaj o nestanku Gogoljevog trupla, Istorija bolesti Adolfa A. Hitlera, Mazalo), ali to su i priče u kojima je snažno zastupljen model brehtovske istorifikacije (Gospođa Evropa 1943, Hiljadu devetsto šesnaesta, Rekvijem za Habzburge), i na kraju, to su kraće proze u kojima dominiraju natprirodni i mistični motivi (Mir večni, daruj im Gospodine i Nosferatu – Simfonija užasa: Nemrtvi Maks Šrek). Osnivač signalizma, klasik srpske i evropske neoavangarde – Miroljub Todorović, naglasio je da Đukanovićeva proza „već sada zauzima posebno mesto u srpskoj književnosti”, a književnik, prevodilac i konceptualni umetnik – Žarko Radaković, nazvao je Đukanovićev jezik „briljantnim, baroknim i rableovskim”, takođe, zagrebački kritičar, esejista, leksikograf, krležolog i urednik u Leksikografskom zavodu „Miroslav Krleža” – Velimir Visković, istakao je da je Đukanović „svojom prozom vjerno ušao u duh Miroslava Krleže i njegov književni stil”, dok je najznačajniji teoretičar fantastike u jugoistočnoj Evropi (i dobitnik „Svetske nagrade za fantastiku” 2003) – prof. dr Zoran Živković, prozu Alekse Đukanovića opisao „raskošnom i baroknom”.