Neverovatna, po mnogo čemu šekspirovska lakoća prerušavanja junaka antologijskih priča Aleksandra Gatalice pronalazi u mreži rituala i sudbinskih određenja, beleg velike, neprikosnovene usamljenosti. I kao što Osvalda Rajnera, atentatora na Raspućina, posle šesnaestodnevnog putovanja sve zarad jednog metka, u Doveru ne čeka niko njegov, tako je anabaza tih mistifikatora, krznara, nacista, doušnika i stvaralaca, utonula u apsolutnu samoću lagune. Morsnivellatrixpohodi uvek nekog drugog. Ovde se međutim pritajeno i neotklonjivo primiče našim izgužvanim biografijama.
Gatalica priča veoma suptilno o onome što se zbivalo pre, a šta posle. Vagnerijanski akord i venecijansko ogledalo kadri su da preneraze statusom dvojnika. U svakom od nas kanda stoluje Valter Benjamin, polazeći na svoje novo, naknadno putovanje.
Ovaj izabrani Gatalica pokazuje kako je srpska moderna priča u međuvremenu stasala do magične sažetosti, bez prvih pasusa. I bez smetnji na vezama naše unjkave raspričanosti. Ne mareći ćaskanje, unapred visoko (pr)ocenjujući svog pretpostavljenog čitaoca, autor je uspeo da usred pomame naslova u vremenu romana koje još traje, čar kratke priče ostvari kao zonu slobode iskaza. (Draško Ređep)
