Knjiga Šezdesetosmaš Milisava Savića na prvi pogled je heterogena, pošto su u nju uvrštene priče, reportaže, intervjui, izveštaji o događaju kod čuvenog novobeogradskog nadvožnjaka početkom juna 1968. godine, kao i tekstovi koji imaju gotovo esejistički karakter. To nije nimalo slučajno budući da je, na jednoj strani, ova knjiga i zamišljena kao neka vrsta svedočanstva o jednom izuzetno važnom trenutku u životu mladih ljudi u drugoj polovini prošlog veka, jednako kao što, na drugoj strani, treba da pokaže i kako je jedan pisac u tom važnom trenutku gledao na ulogu književnosti i zadatak svoje generacije u važnim društveno-političkim procesima i kako se na različite načine angažovao (kao pisac, kao izveštač s lica mesta, kao reporter, ali i kao neko ko pokušava da definiše osnovne karakteristike jedne tako specifične vrste novinarskog angažmana kao što je pisanje reportaža koje imaju za cilj da jedan oblik društvene stvarnosti približe čitaocu).
(Radivoje Mikić)
Ova knjiga može se čitati i kao priča o zabludama i porazima jedne generacije ili jedne poetike. Vreme ili istorija nisu nam dali za pravo. San o humanom i pravednom društvu ostao je samo san. Borili smo se protiv „crnjaka“ u svetu, danas ga ima više nego ikad, „crnjak“ iz naše proze i filmova liči na bajku u odnosu na ovaj realni, današnji. Sav se naš šezdesetosmaški angažman sveo na suvo jesenje lišće koje se kruni i raspada pod naletima divljeg vetra. Možda onog istog vetra koji smo mi šezdesetosmaši prizivali – da pauci ne bi nebo premrežili.
(Milisav Savić)
