O majstorima i njihovim majstorijama, štedljivo upotrebljavajući reči, bruseći ih kao kad vajar kamen stanac oživljava u skulpturu, Ranko Pavlović ispisuje zanimljive kratke priče sa lirskom potkom, znalački kontrolišući emocije da ni u jednom trenutku ne zasmetaju narativnom toku ovih proznih medaljona. Uz to što pred čitaoca iz zaborava izvlači neka stara zanimanja, stresajući s njih prašinu modernim načinom pripovedanja, on i jezički dočarava vreme u kome su majstori bili istinski umetnici svog posla, moglo bi se reći – neke vrste poslanja.
U drugom delu knjige, naslovljenom Sahrana u provinciji, harmsovski metaforično i jezgrovito, Pavlović ispisuje priče o ljudskim sudbinama, ističući u prvi plan stvaraoce i ovaploćenje njihovog dela. Kao da želi čitaocu poručiti da sve je priča i da sve priča može biti, on naoko beznačajne događaje iz svakodnevlja saopštava jednostavnim pripovednim sredstvima, pri čemu se samo naslućuju dramatični doživljaji u dušama junaka, takođe uzetih iz svakodnevnice i sna.
S pravom bi se moglo reći da je ova knjiga poslastica za sladokusce kratke priče, sve popularnije kod nas i u svetu.
