Poput dobrog duhovnika, Goran Čvorović strpljivo osluškuje Pariz bez osuđivanja. Svojim kratkim ali sadržajnim rečenicama otkriva nam njegove tajne, nalik beleškama iz dnevnika. Ovaj gorostasni grad vrlo često bez milosti gazi nesnađene i slabe, dok pred odlučnim pojedincima, ove grdosije ustukne, ukroti se i pripitomi. Pariz je glavni lik Čvorovićevih kratkih eseja. U njima je on živo biće, u kome ima podjednako i prljavštine i plavetnila.
O raspoluće nosti njegove ličnosti govore nam: usamljeni Parižani koji se jadaju kasirkama, zavijanja napuštenih kućnih ljubimaca u Bulonjskoj šumi koji beznadežno traže svoje vlasnike, tajanstveni cvrkut iz metroa koji otkriva ugroženu vrstu cvrčka sa Mediterana davno tu naseljenog, zamamna muzika sa obližnjeg vatrogasnog bala koja magnetski privlači usedelice i raspuštenice, ceo jedan kvart nastao po ugledu na naš Novi Beograd koji tiho i nenametljivo priča svoju priču, zbirka desnorukih na festivalu levorukih, Miloš Šobajič koji mešajući boje traži smisao života „u stalnom raskoraku“ tipičnog za prestonički život, strah i drhtanje onih koje su nedavni teroristički napadi zauvek promenili, vera mladih brucoša iz provincije udruženih i spremnih na velike rizike, koji nam poručuju da je vredna svaka žrtva da se u njemu ostane i opstane.
Pariz je uglađeni gospodin u bež odelu, uvek spreman za fotografisanje. On nikome ne objašnjava i nikome se ni na šta ne žali. Međutim, onome kome otvori svoju dušu, otkriva mu se do kraja. Ovo su njegove ispovesti. Radivoje Raša Bukvić
