Mi ne živimo ni sa lepotom ni sa istinom već sa drugim ljudima, napisao je jednom mudri pesnik Dušan Matić. To je dobro zapamtio Predrag Perišić dok se spremao da kroči na strmu stazu (u oba smera) dramskog pisca i filmskog scenariste.
Izmislio je smešno-tužne junake u desetak domaćih najgledanijih filmova, kao profesor dramaturgije izveo na javnu scenu desetinu filmskih autora...
U novije vreme objavljivao je slike iz života, zapise koji oštroumno, ali i nenametljivo prate sudbine i nevolje naših savremenika (zašto da krijemo, svi smo tu, na ovaj ili onaj način). Ove male priče ponekad se sastoje samo iz dijaloga, nevolja koje nas čekaju iza ugla i od kojih nema spasa.
Male priče samo ironično najavljuju dugu noć. To ne znači obavezno i lak san – ja sam ih doživeo kao povod i uzrok nesanice. Zato ovih pedesetak krokija, skica za neke buduće filmove, doživljavam kao dragoceno svedočanstvo koje će kad (i ako) sve ovo prođe svedočiti kakva su bila vremena na brdovitom Balkanu kad je još postojala nada da će ulazak u 21. vek doneti nešto bolje od naših sirotinjskih đačkih dana i snalaženja u studentskim menzama. A tada nam je bilo lepo jer smo bili mladi i za bolje nismo znali, napisao je o ovoj knjizi književni kritičar Milan Vlajčić.
