U ovom delu Jovana Dučića je sabrano iskustvo čovečanstva, iskristalisana refleksija pisca, formiran pogled na svet, život i čoveka.
Vrhovno načelo Dučićeve poezije jeste naći najsavršeniji izražaj. On je zaista nadmašio sve što je do njega stvarno u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, - otmen, diskretan, duhovit i ljubak.
Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom.
“Svi ljudi imaju iste mane, ali nemaju iste vrline; u tome je i sva razlika između velikih i malih ljudi. Ljude treba suditi samo po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; međutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama. Stvarno, svaki čovek je bio gotov da bude razbojnik po svojim instinktima, ali svaki čovek nije bio po instinktima gotov da bude dobar: zato što za dobrotu treba više mudrosti nego instinkta, i što u prirodi ne postoji zloća i dobrota nego samo borba za život između jačih i slabijih”.