Ivo Andrić je na jednom mestu u ovoj knjizi napisao kako oseća da se za svakog od nas, u samom trenutku našeg rođenja, plete zamka, malena i tanka, koja raste uporedo sa nama i jača sa našim godinama, pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. Uzaludni su svi čovekovi napori da se odvoji od te zamke i sagleda je u celosti kako bi je bolje shvatio i savladao. Ona nam je data kao nekakva tajna rođenja, duboko srasla sa životom. Nikada je nećemo tačno oceniti ni razumeti, ali ipak ćemo pokušavati da je dokučimo, misleći da ćemo tako doći do smisla.
Ipak, ta zamka je samo povod da gledamo u čudo života širom otvorenih očiju. Svi predeli koje otkrijemo i sva lica koja susretnemo jesu znaci da život nije ništa drugo do neprestana potraga za sobom.
„Nema sumnje da Andrićevi Znakovi pored puta sa meditativnim fragmentom kao posebnim proznim žanrom, kao osnovnim oblikom koji se razvija u prostorima njegovih većih proznih celina, jednako kao i sa refleksijama o različitim vidovima života i postojanja, osvetljavaju Andrićev pogled na svet i kao umetnika i kao čoveka. Ti fragmentarizovani zapisi predstavljaju izlomljene delove velike misaone freske koju je pisac doslikavao celoga života. U njima je moguće pronaći elemente ne samo njegovog psihološkog profila, nego i osnovu razumevanja njegovih filozofskih načela i intelektualnih preokupacija.“
Žaneta Đukić Perišić