Naslov je znak, ali svaki znak može biti pogrešno protumačen. Naslovi dva romana Miloša Crnjanskog, “Seobe” i “Druga knjiga seoba”, dovode se vrlo često u vezu koja je, suštinski, pogrešna i neodrživa. Srodnost se proglašava za istost, a to ne pomaže razumevanju. U velikom delu literature “Seobe” i “Druga knjiga seoba” tretiraju se kao dva dela jednog istog romana, nekih pretpostavljenih Seoba kakvih u opusu Crnjanskog uistinu nema, kao dva poglavlja jedne celine među kojim se, istina, isprečilo silno vreme u pisanju, ali ih dodatno povezuju Isakoviči. Reč je, međutim, o romanima koji postoje sami za sebe, svaki sa svojim konstituisanim smislom. Njihova srodnost ne sme da prekrije njihove razlike, ni u pogledu teme, ni u pogledu stila i jezika kojim su pisani. Možemo to reći čak i ovako: po tome kako su pisane, “Seobe” su bliže “Dnevniku o Čarnojeviću”, dok je “Druga knjiga seoba”, bliža “Romanu o Londonu”.