Kada se pred čitaocima pojavi roman koji svojim neopipljivim granicama i razuđenim beskrajem zaokruži priču i smesti je u jednu knjigu, svako će morati da prizna da se na književnoj sceni pojavilo jedno nesvakidašnje delo. Ćelija otvorenih vrata Manfreda Petrovića su jedno od njih, moderno u svojoj psihološkoj niti, tendenciozno u kritičkom kursu, sveprožimajuće u filozofskom lahoru i nadasve realistično u životnoj slici perspektive tridesetogodišnjaka u jednoj srpskoj palanci. Međutim, ma koliko na prvi pogled delovao mistično i ezoterično, roman pruža jednu opipljivu egzistencijalističku poruku koja ga i vraća u stvaran i realan svet. Ona se skriva u svakom osećanju očaja, teskobe, ništavila i straha Matorog, pa čak i u najbliskijim dodirima sa smrću, a to je da je najjasniji put ka životu i njegovom smislu sloboda duše u kojoj čovek postaje svestan da sam sebi postavlja vrednosti, bira svoj put i shvata da je ništa drugo do osuđen da bude odgovoran za sve ono što zaista jeste.
