Ukradeni bog nudi nam razigran stil i raskošnu paletu boja – svet koji vrca magijom i svetlošću, pleni istovremenom lucidnošću i luckastošću. Roman, koji radnjom pripada epici kao rodu, duboko je protkan lirikom, sa zastupljenim i brojnim poetskim vinjetama.
Odluka koju Euron treba da donese, sudbina koja mu je nametnuta i epska borba sa kojom se suočava isprepletana je sa sudbinama drugih podsećajući nas da ni jedan čovek nije suštinski sam. Najveći kvalitet Ukradenog boga bez ikakve sumnje leži u Pavlovićevom stilu, ali luckasta lucidnost ne završava se tu; čitavo delo protkano je njome. Autor svesno bira da napusti utabane staze, da na već rešene probleme ponudi nove odgovore, koji možda nisu najbolji, ali su zato – iščašeni i oso- beni. To, međutim, ne znači da je njegovo pisanje neozbiljno. Naprotiv. Nemanjina zrelost se ne ogleda u pesimizmu, krvoproliću i realističkom prikazivanju; odlučio se za jedan drugačiji put, za sanjalačku uobrazilju dovoljno duboku da zaprema život sam. Zametak priče o Euronu, koja je nastajala organski, razlistavajući se i bokoreći, obrazovao se u autorovom dečaštvu i srednjoškolskim danima; vremenom, razvio se u prolog jednog drugog ostvarenja, i na kraju – u zaseban roman, plod dugogodišnjeg rada i osluškivanja snova. Taj zapis Nemanjinog srca sada držite u svojim rukama. Budite svesni njegove dragocenosti; ne samo da čitate roman koji izmiče definicijama, koji donosi nešto novo na srpsku književnu scenu, već i ogledalo u koje, poput Landorovih nevesta, hvatate zvezde piščeve duše.
