Selo žena kraj manastira Rakovica srušeno je kada i grad Žrnov na Avali, aprila 1934. Pisani dokument o ovom događaju pronađen je tek osamdeset godina kasnije. Potraga za materijalnim dokazima i svedocima vodi do nepouzdanih pripovedačica čije priče skrivaju granice između onoga što se odigralo i onoga što je napisano.
Zbivanja u autorkinom trećem po redu romanu i dalje ostaju u okvirima šire teritorije Beograda. Radnja se odvija u rasponu od centra do daleke podavalske periferije između kojih se kreću junaci iz nekoliko različitih epoha. Naslovi delova romana aludiraju na podelu narodnih epskih pesama: najstarija vremena govore o periodu od 1923. do 1934; srednja vremena o 1966. godini, a novija vremena su savremeno elektronsko doba. Tri žene koje se bave pisanjem prikazane su u odlučujućim trenucima u kojima lična priča biva savladana od istorijskih okolnosti. Moguće je da će skrivene i nepouzdane pripovedačice čitaoca uputiti na pogrešan trag, jer se upravo iza objektivnog i realističkog pričanja krije postupak pretvaranja stvarnosti u tekst, dok se na planu realnosti odvija suprotno – iako je fikcionalan, tekst dobija snagu autentičnog dokumenta i počinje da figuriše kao dokaz. Autorka se poigrava sa porodičnim romanom i sindromom otkrivenog rukopisa protežući fabulu od XIX do XXI veka u tobožnjem linearnom i hronološkom toku pripovedanja. Zatamnjene su granice između onoga što se stvarno odigralo i onoga što je o tome zapisano, pa je potrebno vratiti se po vremenskoj osi i sagledati povezanost (i preslikavanje) ženskih sudbina u ratnim i mirnodopskim godinama na ovim prostorima.