Stefan i Jakov, braća po bolu, zauvek su vezana traumom odrastanja u domu seoskog sveštenika – oca Ljube. Njihovo detinjstvo obeleženo je mučnim inicijacijama u svet odraslih i veru kakvom je Ljuba propoveda.
Arhetipski negativac pod mantijom istovremeno je i vrhovni autoritet u selu – beskrupulozan u svojim namerama i beskrajno predan u njihovoj realizaciji. Dva dečaka, u svojoj neiskvarenosti, ogledalo su njegovog posrnuća. Dok pokušavaju da se izbore sa okrutnostima koje im priređuje kod kuće, dečaci su istovremeno svedoci dešavanja oko sebe po prepoznatljivom patrijarhalnom obrascu srpskog sela.
Lirski tok Stefanove svesti, poput junaka Lorensa Darela, prikazaće svet teških boja i ubrzanog disanja, iskazujuću dubinsku podeljenost ličnosti u trenucima kada stvarnost postane suviše teška za samo jednog čoveka.
Ko je onaj u čijoj senci tražimo slobodu? Možemo li se prepoznati u očima drugog, ako samo jedan pamti šta je bilo pre?
Putevima Stefanovih sećanja pratimo prošle događaje, a budućnost je ta koja ostaje upitna – može li se ona dočekati uzvodno, ako zamislimo da postoji kraj večnom ponavljanju istog?
Usta mi puna višanja jeste priča o (ne)pripadanju, (ne)prihvatanju i (ne)mogućnosti da se ode.
