…Pa ipak, istina postoji i na kraju uvek izađe na svetlost dana. Istina nije mrtva materija koja može da se baci u oganj i da u njemu sagori.
…A onda kada bude izgledalo da je na tom mestu istina konačno izgubila boj, i da je zauvek nestala u tami, u podrum kule svetske laži sići će neko ko se ne boji njegove memle i mraka. To mora biti čovek, koji je mnogo patio i dugo bio sam, i koga zato od istine neće biti strah. On će golom rukom, ne žaleći nokte i krv što lije iz njih da iščupa baš onu ciglu kojom je mali dopisnik zazidao veliku laž. A kad je izvadi pokazaće se šta ona iza sebe već godinama krije. Pokazaće se klupko zmija koje šišti, palaca jezicima mnogim i oko sebe smrtni otrov prska. I videće svako ko želi da vidi: u temelju kule što svojom lepotom kao novo sunce sija, strašne su ugrađene guje. I svaka guja čeka svoj čas. Onaj što se usudio da iščupa ciglu koju je u zdanje ugradio čovek, dobrovoljni sluga laži, uradio je samo ono što mora da radi. Jer on u podrum nije sišao da svedoči lažno već da o smrti na granici celu napiše priču.
I onda će znati svako ko hoće da zna: kako je počelo, šta se desilo u stvaru i šta je bilo na kraju.
