Najčešće, kada autor objavi svoje prvo delo, u njemu možemo prepoznati početničke korake, pomalo nesigurne, ali karakteristične kada se polazi nepoznatim putem. No, u prvim pripovetkama Dragana Vasića ne naziru se početničke nesigurnosti, već nas prati utisak da delo potpisuje pisac sa velikim P, koji baca u senku ovakve predrasude i uvodi nas u prostore svog majstorskog pripovedanja na velika vrata. Nema sumnje da će sedam pripovedaka zbirke „Kratak spoj“ biti štivo koje će se iščitavati po nekoliko puta, jer predstavlja veliki izazov za istraživanje u radoznalog čitaoca, koji se začinje već nakon prve priče.
Zbirka ima prstenastu kompoziciju, što nije samo formalno rešenje za sadržajne domete, već je i važan činlac doživljaja i tumačenja smisaonog sloja tekstova. Poslednja priča, veoma slična prvoj, zapravo je i njeno objašnjenje, ali i majstorski ispripovedan epilog jednog života, čiji se smisao i težišta mogu najbolje sagledati tek kada se „podvuče crta“ i „svedu svi računi“. Ona, što je još važnije, zaokružuje pripovedanje svih sedam pripovedaka u jednu celinu i celokupnom delu daje naročit smisao i težište.
Već od samog početka čitanja susrećemo se sa izvanrednom tehnikom razvijanja priče, koja je moguća upravo odabirom stila pripovedanja. On je izuzetno zanimljiv, ali njegova esencijalna vrednost leži u fenomenu citatnosti, poigravanja sa intertekstualnim i metatekstualnim mogućnostima. Poznata je teorija da je književnost danas moguća samo kao citat, da je sve negde već zapisano ili rečeno i da literatura postoji kao mozaik citata, te da je na autoru da ga složi, a na čitaocu da odgonetne njegovo značenje i poruku. U pričama ove zbirke pronalazimo jednu riznicu citata književnih dela, savremene poezije, kantautorskih ostvarenja, narodnih izreka, poslovica, no to nije sve. On veoma često izreke i poslovice satirom preoblikuje, dajući im cinističke i ironične note. Takvi postupci su u funkciji isticanja atmosfere u priči, podvlačenja poruke koja se želi dati, ali i odraz nekog sveopšteg stava prema fenomenima o kojima se pripoveda. Autor istančanim osećajem sinkretiše različite umetnosti u delu, povezujući decenije filma, muzike i raznožanrovske literature u jedno. Iz toga proističe krajnje intelektualističko usmerenje ove proze, što se kasnije slojevito otkriva kroz tematiku pripovedanja.
Pažljivim čitanjem zbirke uočavamo da određeni motivi ili pojave variraju na više mesta u različitim pripovetkama. Oni su važni jer su u temelju životne filozofije koju autor zastupa u ovom delu i koja je oživljena kroz njegove likove, ponajviše glavnog lika. Iako nije eksplicitno iskazano, primetno je da centralno mesto u svakoj priči ima junak koga upoznajemo na početku zbirke i sa kojim se zbirka završava. On je predstavik duha vremena, epohe koja je minula, one koja traje i one koja se sluti. Postavljajući ga u različite situacije, zalazeći u njegovu psihu, autor daje portret savremenog čoveka koji u sebi nosi ono što je svima nama veoma blisko i dobro poznato. Bilo da je reč o ljubavi, idealima, životnim prekretnicama, odnosu sa drugim ljudima, o čovekovim snagama i slabostima, svako od nas pronaći će u zbirci i odraz sebe samog. Junak zbirke je usamljenik i po tome blizak čoveku današnjice. No, on je intelektualac koji „misli svojom glavom“ i stoga dolazi u sukob sa okruženjem u kom se intelektualci ne cene. Jer, kako i autor sam kaže, nije važno koliko pameti čovek ima, važno je da ima sreće. A naš junak sreće baš i nema. Progone ga aveti prošlosti, osećaj krivice zbog smrti majke, usamljenost koja će, ipak, za njega biti bolja no bliskost sa drugima. On je čak i sam svoja žrtva. Zarobivši sebe u iluziju ljubavi, život traći na čekanje, usput praveći pogrešne odabire na životnom putu. Vidljivo je da u sebi nosi veliku svest o svetu, ali i samosvest, i da ta dva faktora na njegova pleća spuštaju breme koje on nosi teže nego drugi. Jer, na više mesta ponovljeno je da je čovek najusamljeniji kada je sam sa svojim mislima. A naš junak je uglavnom u toj poziciji.
Junak je, pored svega ostalog, i umetnik, pisac koji piše, koji u stvaranju vidi jedini izlaz iz besmisla života koji živi, slamku spasa u moru strahova koji su ga paralisali, priliku za govor u dugom ćutanju sa drugima. On je neko ko ne trpi pad odistinskih vrednosti, već se za njih donkihotovski zalaže, praveći od sebe nepoželjnog, neshvatljivog i proganjanog čoveka. Na udaru satire u tom okršaju našle su se sve nelogičnosti života današnjice, sve neispravnosti koje iritiraju, ali se niko ne usuđuje na pravo suočavanje sa njima.
Glavni moto ove zbirke su reči date kurzivom u prvoj priči što je i odgovor na pitanje postavljeno na kraju prve priče. One ostaju zagonetka za otkrivanje za znatiželjno oko čitalaca do samog kraja.
Prva priča pod naslovom „Obračun“ predstavlja obračun glavnog junaka sa samim sobom, svođenje računa nad životom. Ona u svakom čitaocu potencijalno budi ranjivost prema sopstvenim obračunima, a ujedno nas upozorava da svako manje ili više ima ideju kojoj je podređen ili kojom je opsednut.
U drugoj priči „Zvuk“ provlači se ideja griže savesti likova zbog životnih činjenja ili nečinjenja, ali svi oni, kao i mi, imaju različit intenzitet kajanja. Poentirano je to kada kajanje dolazi. Razlika između glavnog i ostalih junaka je u tome da su oni u mogućnosti da grižu savesti u određenom trenutku iskažu kao istinu, pokajanje ili priznanje, i ono u tom momentu postaje spas za njih, dok glavni junak tu mogućnost nema. Svaki čitalac će se nad pričom prisetiti svog gorkog iskustva zbog kog je imao sličan osećaj i pitanja koje će možda i rešiti. A ima i onih koji se osećaja krivice neće osloboditi nikad.
U trećoj priči „Otac“ pisac nam stvara sliku distopije sveta, prikazuje svetski napredak koji je, u svojoj suštini, protiv društva i čoveka. Marginalizovan lik oca, koji je kao figura odsutan u životu junaka, modernom tehnologijom je pretvoren u robota koji će, ma koliko to apsurdno delovalo, junaku doneti emotivnu satisfakciju. Ironičan stav prema onome što robot može da pruži čoveku je ustvari ideja o društvu u kom je sve na raspolaganju, čak i kupovina emocionalnog zadovoljstva.
Posrnulim vrednostima u društvu autor pristupa i iz sarkastičnog ugla. Priča „Noćni fantom“ krajnje je duhovito ispripovedan događaj o liku koji pokušava da omladinu navede na ispravan način mišljenja. Propovedajući istine da se moderna tehnologija koristi u pogrešne svrhe, da deca koriste telefon kao oruđe prestiža, nekulture ili neznanja, sve većeg pada u zavisnost, junak postaje nepoželjan i tretiran kao potencijalna opasnost, proganjan i juren od strane organa vlasti. Kroz duhovito pripovedanje izneta je ideja da su ljudi koji opominju na prave vrednosti „nevidljivi“, sumnjivi, skrajnuti ili odbačeni. Oni se sumnjiče i terete, a ne kažnjavaju se oni koji pravila zaista krše. Superheroji, kao u pravoj satiri, postaju krivci koji završavaju iza rešetaka.
Peta priča „Roman“ pripoveda o stvaralaštvu kao zameni za život. U svom traktatu o stvaraocu i stvaralaštvu autor skreće pažnju na to da nije svako sposoban da nosi svoj stvaralački krst. Da li zbog prirode svoje ličnosti ili uticaja spolja, često je lakše odustati od čina stvaranja nego se suočiti sa strahovima. Junak je opisan kao čovek hipohondar, van ravnoteže, bez prave podrške, koji spas traži u pisanju. Pretresa u sebi razloge za i protiv objavljivanja svog dela, a koji su više spolja nego unutar njega i kao da odustaje. Poruka je da umetnost traži jaka pleća koja je mogu na sebi poneti.
Šesta priča „Greška“ je zanimljiva i dramatična priča o junaku kojeg iz letargije i mrtvila pokreću spoljašnje, a ne unutrašnje promene. To je najveća varka ljudske sreće, jer je ona kratkotrajna. Može da ga podigne visoko, ali posle nje on još niže pada. Nakon realnosti koja je glavnog junaka opaučila, desile su se promene koje su za njega postale beskorisne, a osećao se još gore nego pre njih.
Poslednja priča „Povratak“ zatvara pripovedni krug i vraća nas na početak i dopunjuje prvu priču. Ona je momenat kada se junak najzad suoči sa onim sa čim mora – sa životom koji karakteriše krivica zbog smrti majke, ogromna ljubav koju nosi u sebi, a nije je ispoljio, sa „danom D“ koji je prekretnica u njegovom životu, sa pitanjima o tome da li je mladost protraćio na intelektualnost, da li je pogrešno odabrao. Isti izazov zadaje se i čitaocu. Ko je žena u belom? Ona dolazi u momentu kada misli da je kraj, kada ga oživljavaju, ona je smrt koja ga poziva da pođe sa njom. Do kraja za čitaoce ostaje nejasno da li je pošao sa njom ili se ipak vratio.
Iako potpuno različite, sve ove priče povezuje junak koji nosi jedan isti identitet. Varirajući iste motive u različitim pričama, autor gradi snažno unutrašnje jedinstvo zbirke koja ima veliki potencijal da se čita i kao roman u poglavljima. Podseća, takođe, na inserte iz filma koji govori o životu usamljenog čoveka, osuđenog na marginu od ranog detinjstva, čoveka koji je često morao da poseže za iracionalnim životnim osloncima, koji su ga koštali previše životnih iskustava. Uz sve spoljašnje, nazovimo ih sudbinske nedaće, on vremenom stvara i čisto subjektivan, unutrašnji teret. On je hiperosetljiva individua koja u surovom svetu biva primorana neprekidno da bije „svoje bitke“.
Jelena Milošev
