Kad god čovek prestane da osluškuje unutrašnji glas koji mu šapuće na koju stranu bi trebalo da krene, život lako može da se preobrazi u nepoznate predele bez nade. Epilog je uvek isti: čovek prestane da prepoznaje i sopstveni lik u ogledalu. Glavna junakinja ovog romana obrela se upravo u takvim predelima. Uprkos svim nastojanjima da prihvati date okolnosti i pronađe u njima smisao, usledio je trenutak u kojem je shvatila da ništa u njenom životu nije njeno.
Reč „vakuum“ najbliže bismo mogli odrediti kao prazan prostor. U ovom romanu ta reč dobija i mnoga druga značenja, ali jedno ne gubi: vakuum je međuprostor između biti i ne biti. Hamletovsko pitanje biti il’ ne biti odzvanja više od četiri veka. Ipak, i danas je veličanstveno to što svako od nas ima priliku da na to pitanje da sopstveni odgovor.
Vakuum je priča o tome.
