Večita borba sa predrasudama
(o romanu „NE“ Dragana Vasića)
Danas je više nego ikada, čini nam se, potrebno da pisac bude angažovan i da svojim delom uđe u obračun sa svim onim što ovaj svet čini neprijatnim mestom za život (a on to, polako, ali sigurno, postaje). Mestom koje nam je dato, koje ne možemo menjati, već mu se moramo prilagođavati i truditi se da u njemu opstanemo. Autor mora dotaći one tačke ljudske egzistencije koje su zajedničke svima i u kojima se čitalac lako prepozna. I uz sve to, mora mu ponuditi i neku vrstu izlaza, utehe, ili ga bar nasmejati i zabaviti, što autor ovde i postiže na izuzetno kreativan i originalan način.
Svet romana „NE“ je iskustveno blizak svakome od nas, što po aluzijama na duh vremena u kom živimo i pojave u njemu, što po paralelama sa savremenim filmskim ostvarenjima, muzikom, poezijom, sportom, ali i institucijama koje obeležavaju našu epohu. A u svakom momentu ovde se tome pristupa sa jedne krajnje intelektualističke tačke gledišta, koja se krije iza parodijskog postupka i sarkastično-ironičnog pristupa događajima i fenomenima koji se opisuju. I sve je podređeno raskrinkavanju stereotipa i obračunavanju sa predrasudama svake vrste.
Istina o svetu o kojoj roman „NE“ pripoveda svodi se na činjenicu da život sasvim običnog čoveka nimalo ili vrlo malo biva u njegovim rukama, može da se preokrene za tren i povede ga nekim putevima o kojima nije ni sanjao. Sudbina glavnog junaka romana poručuje nam da smo svi mi krivci nekome za nešto (znači, kriv si iako nisi kriv), samo je pitanje da li će trenutak u kom ćemo biti optuženi doći pre ili kasnije, slučajno, ili će ga izazvati neki sasvim bezazlen (često i dobronameran) postupak. A dokazivanje ispravnosti ili nevinosti postaje još apsurdnije nego u Kafkinoj viziji sveta. Jer, tamo junak ne čini ništa i kriv je, a ovde je najveća ironija u tome što junak najpre čini herojsko delo, a zatim nastoji da bude human i (po prvi put) ljubazan, a biva zbog toga uhapšen. Sistem vrednosti sveta takve gestove više NE prepoznaje i NE vrednuje ih na pravi način, a zakoni i sistemi koji svetom upravljaju su takvi da nisu bitni sami po sebi, već je bitno ko ih kako tumači i primenjuje.
U ovom delu na udaru se našla dominantna erotizovana kultura mase kojoj se većina tako rado priklanja. Ta i takva kultura NE razlikuje moral od nemorala, emocije od strasti, ljubav od iluzije, ona sve svodi pod jedan cilj: dostići telesno zadovoljstvo, što je čin lišen dubljeg smisla. Potenciranje tog animalnog momenta u junaku, pogotovo prenaglašavanjem erotskog (ako ne i pornografskog) u liku drugog junaka, Doktora, svedoči o slomu humanih vrednosti sveta, što se u romanu na jednom mestu kaže citatom: „Najviše me plaši mogućnost da ljubav nije dovoljna“. Pre toga, u prvoj glavi romana je bilo: „Pre će ti ljubav pomoći da prebrodiš vreme bez seksa, nego što će ti seks pomoći da prebrodiš vreme bez ljubavi“. Erotska maštarenja glavnog junaka samo su dokaz devalviranosti ljubavi.
To možemo razumeti i kao poruku da ljubav, kao univerzalna pokretačka sila, kao plemenitost u čoveku i njegova povezanost sa drugima, slabi, osipa se i na njeno mesto dolazi odsustvo sluha za druge. Ako je ljubav nekada imala tu snagu da menja svet na bolje, ona sada postaje stvar za arhivu i stvar sećanja (i skoro niko u nju vere nema). Masa, a zajedno sa njom i naši junaci parodije, krajnje smešni, a domišljati i promućurni (kao glavni junaci engleske komedije „Mućke“), prepuštaju se karnevalskom duhu zadovoljstava i ekstazama gomile, poput navijača na fudbalskim utakmicama, uspevaju da se izmigolje iz kandži opasnosti i ostvare svoj krajnji cilj. Individua nema mnogo izbora: ili da se poistoveti sa masom i postane deo nje, ili da se potpuno izoluje, skloni negde daleko od svega i postane usamljenik.
Glavni junak romana oličenje je dobročinitelja koji svojim delima privlači pažnju sveta, ali se ta dela, paradoksalno, shvataju kao greške. Poruka događaja koji su opisani je ta da se u dobro malo ili gotovo nikako ne veruje, a da oni koji ga čine mogu štetiti sebi. Tako će glavni junak, umesto da bude obeležen kao heroj, biti posmatran kao kriminalac, iako nikakvo zlo nije učinio. Prateći dalje njegovu sudbinu, originalno, upečatljivo i dovitljivo parodijski su stavljeni pod lupu svi sistemi pravosuđa, zakoni koji nemaju smisla kao i oni koji ih sprovode. Na udaru je čitava svetska politika koja najviše šteti običnom i bezazlenom čoveku.
Kako bi pojačao osnovnu nameru romana, da se obračuna sa svim negativnostima današnjeg sveta, autor daje veliki prostor za drugog junaka „Doktora“ – crnca koji je osuđen za ubistvo. Razlika između njih je u tome što glavni junak nikakav zločin nije počinio, a drugi jeste. Međutim, njima se podjednako i ozbiljno sudi. Dakle, svet NE prepoznaje pravi zločin od izmišljenog, NE razlikuje krivca od nevinog. Važno je samo da što više ljudi bude krivo, da im se sudi i time stvori iluzija sprovođenja zakona i pravde. A sa druge strane su razni tipovi kojima bi trebalo suditi, a ne sudi im se.
Ovo delo je parodija o efikasnosti zakona i njegovih predstavnika, o načinu kako se sprovodi pravda u svetu i o (zlo)upotrebi prava raznih socijalnih grupa. Na udaru je i šovinizam, rasizam, nasilje, razne predrasude i sve ono što može da stvori bilo kakav jaz među ljudima.
Kao u akcionom filmu, naša dva junaka beže iz ruku čuvara zatvora, te bežeći putuju i doživljavaju nezaboravne avanture. Imaju odlike super-heroja modernog doba kojima ni ljudi, ni životinje, ni priroda NE mogu ništa. Oni su puni snage i sposobni da prevaziđu sve prepreke sve do Rta dobre nade, gde su se uputili da potraže spas. Ali pitanje je da li iko stiže do svog Rta dobre nade, ili ga mora prepoznati u onome što mu sudbina ponudi kao izlaz.
Oživevši deo sebe u karnevalskoj atmosferi Rio de Žaneira, naš junak spremno dočekuje ponudu koju mu život daje – da se priključi plemenu ljudoždera koji ga, za razliku od njegovog saputnika, nisu pojeli, već ga poštedeli zbog ožiljka na ruci i ponudili mu ruku žene. Tom smešnom, a simboličnom slikom on dobija „mogućnost“ da nastavi svoj život daleko od opasnosti gde će ga predstavnici vlasti uhvatiti, ali je opet prinuđen da živi po tuđim pravilima i poštuje nečije zakone.
Na kraju svakog poglavlja ovog romana postoji pitanje dato kurzivom, što je poziv čitaocu da se zapita i razmisli. Ali, autor romana nas NE ostavlja bez odgovora. Sam naslov ovog dela je i odgovor na sva postavljena pitanja, što je važno kada delo doživljavamo i tumačimo. Autor je u prvom poglavlju naveo nekoliko ozbiljnih životnih istina: da je lepota u jednostavnosti; da odelo ne čini čoveka; da energija prirode može biti lekovita i neophodna; da smeh drage osobe može „noću da obasja park“. Te istine su ono čemu svi možemo ili moramo reći veliko DA.
Jelena Milošev
