U vreme „sintetičke književnosti“, kada se raspravlja da li knjige piše čovek ili (ro)bot, „Put samoistrebljenja”, misterija, naučno-fantastični roman Vuka Đurice obradovaće sve ljubitelje ovog žanra, ali i one koji nisu baš naklonjeni čitanju fantastike. Pored svih karakteristika ovakve proze i nezaobilaznog futurizma ‒ imaginativnog projektovanja budućnosti u kojoj na Mesecu zajedno žive sintetički i obični ljudi, gde su veštačka inteligencija i roboti redovna pojava ‒ ovaj roman je veoma značajan i zbog toga što daje odgovore na najbitnija ontološka, ali i globalna pitanja. Struktura je veoma interesantna i inovativna. Ispresecana je. Između prologa i epiloga je smešteno još 10 poglavlja, koja su zapravo priče kojima se obuhvataju tekovine celokupne ljudske civilizacije, od praljudi do tekovina budućih hipermodernih društava.
Ova proza ima dosta sličnosti sa prozom Isaka Asimova, svakako ne plagijatorskog tipa, ali ono što je posebno šarmantno je verovatno nesvestan, ali identičan način izgradnje humora u delu. I kod Asimova je on uvek neočekivan i disharmoničan, a u ovom delu sadrži još jedan sastojak više ‒ iako je gotovo karikaturalnog tipa ‒ mala, musava devojčica-divljakuša objašnjava poentu života starom prekaljenom diplomati, sintetičkom čoveku ‒ i poentira ‒ važna je borba!
Budimo smeli i pobedimo strahove zbog i u ime čovečanstva!
Parafrazirajmo, uz izvesne ograde i velikog Dostojevskog:
Šta će spasiti sve(t)?
Reci im da nas samo ljubav može spasiti. Toliko je mnogo laži, prevare i izdaje u ovom svetu, da je ljubav izgubila veru u ljude, a ljudi su izgubili veru u ljubav. Sada pokušavamo da preživimo jedno bez drugog, a jedno smo drugom neophodni.
A to je samo jedan u nizu odgovara, koji ne smete zaboraviti i zbog koga morate pročitati ovaj roman Vuka Đurice.
Marina Đenadić