Da li čovekov odnos prema objektima koji ga okružuju određuje njegova svesnost ili intuicija? Šta sve čini usmereni akt svesti? Čime je uslovljena intuicija? To su samo neka pitanja do kojih će vas odvesti Noesis.
Pripovedački tok ovog romana predodredio je san koji je dobio obrise stvarnosti kada je naratorka uočila fotografiju mlade žene na jednoj od nadgrobnih ploča. Pokušavajući da uoči vezu između sanjanog i stvarnog, ona će ući u vrtlog promišljanja, slutnji i samopreispitivanja. U tom vrtlogu suočiće se sa potisnutim slikama iz svoga života, ali i sa fragmentima života žene od koje je deli ceo jedan vek. Međutim, naposletku će shvatiti da su njihovi životi prepleteni kao noema i noesis – dve strane istog fenomena.
„Lopte Solarnog sistema, kruženje Zemlje oko Sunca, kruženje materije u stalnom toku obnavljanja života, smena godišnjih doba, točak, prsten kao simbol venčanog saveza, ćelija, majčina utroba, kružna putanja čovekovih zanosa, ili puta izabranog da se zaokruži jer iluzija neosetno zatvara isto kao što dosledno vara, podudarnost rađanja i umiranja – prvi udah i poslednji izdisaj kao dve strane jedne kovanice koja asocira na krug postojanja. Konačno, moj konstantni hod unazad, pri čemu njegov smer, posmatran iz neke druge perspektive, može biti obrnut. Zapravo, uopšte nije bitno da li je unapred ili unazad, jer je pravac isti, a linija kružna. Svakako ću se vratiti na tačku iz koje sam krenula.“
