Raspad Jugoslavije kao velike zajedničke države, kao i propast socijalizma kao društvenog poretka, doneo je tektonske promene na književnoj sceni Srbije. Pisac više nije niti može biti solženjicinovska „druga vlast“, a i najveći deo književnog socijalnog kapitala je iščileo. Na neki način, svako okretanje ka književnosti nakon 1990. je iskrenije nego ranije i sve češće biva, kako se to kaže, na vlastitu štetu. Profesija pisca više je vokacija, nego karijera. Turbulentni događaji, od ratova zapadno od Drine do NATO bombardovanja istočno, uticali su na razvoj „poetike svedočenja“. Hoću da kažem, književnost su otkrivali i ljudi koje ona ranije nije zanimala da bi ostavili „trag iza sebe“. Pomislivši da im se dešava nešto što se nije dešavalo ljudima ranije, stekli su dojam da im je obaveza da to dokumentuju. Takve je najlakše prepoznati po tome što uglavnom (na)pišu jednu knjigu. Čak i kada ih je više, one skoro po pravilu bivaju tipični hronološki nastavci prve. Njihove autore zanimaju tek vlastiti životi i životi bližnjih, što nije dovoljno za poziciju ozbiljnog proznog pisca. Takođe, scena se radikalno decentrirala. Značajan procenat respektabilnih pisaca sada živi u dijaspori, a takođe i u unutrašnjosti Srbije. Istovremeno, zbog medijskog decentriranja, zbog nedostatka diskusija i rubrika unutar kojih se formira kanon, moguće je da neki pisci dugo ostanu „ispod radara“. Otkriva ih se slučajno, usmenom preporukom, od usta do usta, kako se to kaže. Tako i autor ovih redova, mada sebe smatra nekim ko natprosečno pažljivo prati domaća književna kretanja, nije notirao lik i delo Peđe Ristića dok mi na njih pažnju nije skrenuo Jugoslav Vlahović. Zahvaljujući Vlahovićevom posredovanju, dobio sam priliku da u rukopisu pročitam Ristićev roman „Cvet kamilice“. O tom romanu želim da kažem nešto više, ali pre toga barem da skiciram prethodnu književnu (biblio)grafiju Peđe Ristića. On je, dakle, još 1998. za novosadski „Prometej“ objavio roman „Pijanino u blatu“. O njemu je već zabeleženo da se radi o „autobiografskom romanu o odlaženju intelektualca iz Beograda početkom 90-ih. Proteklo je mnogo godina od kako su otišli iz Beograda. Ni onog grada, ni Juge, ni onog druženja više nema. Raselili su se, promenili, nestali i utopili se... Po Belom Svetu traže svoj Sveti Gral ali ko zna da li će mu se ikad primaći? U Belom Gradu, možda, bili su mu najbliže... Svih ovih godina stalno se u svesti (ili podsvesti) preispituju zašto su otišli... Da li je trebalo? Da li im je sada tamo bolje, gore, isto? Da li je njihovoj deci sada tamo svetlija budućnost? I šta uopšte znači svetlija budućnost – kako se to meri?“ Usledila su još dva romana – pre „Cveta kamilice“ – kao i knjige poezije, niz priča i drugi umeTničko-multimedijalni radovi. Sticaj okolnosti je hteo da upravo „Cvet kamilice“ bude prva Ristićeva knjiga koju ću čitati, a kasnije sam čitao prethodne. Sa tim iskustvom, mogu slobodno reći da je „Cvet kamilice“ dosad najbolji Ristićev roman. Često se kaže da je istorijski roman neka vrsta „zaštitnog znaka“ srpske književnosti. I zaista, od Andrića preko Selimovića do Crnjanskog, to jest forma u kojoj su ostvareni najveći dometi. Upravo na tom tragu, međutim, često se znaju čuti zamerke da u našoj književnosti nema dovoljno vrednih dela koja ubedljivo obrađuju aktuelnu epohu. Ristićev „Cvet kamilice“ spaja, međutim, na svoj način, „najbolje od oba sveta“. Kroz porodične flešbekove vraća nas u prošlost, da nam pokaže po ko zna koji put da od kiselog grožđa koje jedu očevi, sinovima trnu zubi, dok u poglavljima koja se bave sadašnjošću (i neposrednom prošlošću, iz koje sadašnjost nastaje) neobično efektno obrađuje tranzicijski prezent. Indikativan je u tom smislu sami početak romana smešten u 1995. godinu: „Leonid Aleksejevič Tjurin nije znao šta ga je pogodilo. Samo se sručio pored mercedesa. Mozak i krv lete svuda po kolima, po Vladi Radoviću, po prolaznicima, čak i po obližnjem Ives Roche izlogu, u Тверскои“. Što bi rekao Oskar Vajld, ne trebate popiti bačvu da biste znali okus mora – dovoljan je jedan gutljaj. U književnosti se o nečijem stilu često može relativno utemeljeno govoriti na osnovu tri rečenice. Ovde tako vidimo da Ristić piše precizno i jasno. Rečenice su mu kratke, ali ekspresivne. Nije ga strah brzinski uvesti likove u radnju, uvek pod punim imenom i prezimenom. Ako u svačijem stilu, jedna vrsta reči dominira, kod Ristića su to bez sumnje – imenice. O jednoj ranijoj Ristićevoj knjizi, zapisano je: „Knjiga nosi energiju koju osećate kroz jedan sjajan pripovedački stil, jednostavan direktan i emotivno lično doziran“. I zaista, to za ovu knjigu takođe vredi, ali možda čak i više. Iz prve rečenice se takođe vidi da je ova knjiga tematski vezana za, kako se to kaže, „ruski svet“. U kontekstu geopolitičke dinamike to bi joj moglo doneti i nove te neočekivane čitaoce. Ona to svakako zaslužuje. Ima kod Ristića i fine diskretne erudicije koja će se dopasti čitaocima. Primera radi, pre nego što Letonija dobije važno mesto u romanu, autor je ovako opisuje: „Letonija ga strpljivo čeka. Hladna i mokra, zaturena u nepristupačnom severoistočnom ćošku Evrope, uvek je zaklonjena od glavnih političkih, kulturnih i trgovačkih vetrova koji su hujali kontinentom. Ipak, pripadala je raznima tokom minulih stoleća. Zbog njenog zgodnog primorskog položaja, o Letoniju i o njen glavni grad Rigu, otimali su se svi susedi. U XII veku je pod Dancima, a u XIII pod Nemcima, u XVI veku pripadala je Poljskoj, u XVII Švedskoj, a poslednja dva veka Rusiji“. Osim momenta mikrostilističkog, ono što je ovdje značajno potcrtati je način na koji Ristić „montira“ poglavlja. Iz te njegove veštine je prilično očigledna njegova odlična upućenost u anglosaksonsku žanrovsku lektiru. Za ovakvu knjigu bi mu možda bio hendikep da je studirao književnost na nekom od viđenijih ovdašnjih fakulteta, da je interiorizovao tradiciju koja njemu očito ne odgovara. To je tradicija koja se unutar deskriptivnih pasusa uništava „umirući u lepoti“ dok nesrećni čitalac umire od dosade. Ristiću je mnogo bliža paradigma Dena Brauna. Kad su u Jugoslaviji početkom osamdesetih objavljena izabrana dela Harolda Robinsa, jedan zagrebački kritičar je efektno hiperbolisao da u jednom Robinsovom romanu ima više radnje nego u celokupnoj jugoslovenskog posleratnoj književnosti. Peđa Ristić je od svojih anglosaksonskih učitelja naučio da je najveći greh za pisca da njegovom čitaocu bude dosadno. U tom smislu, ovaj roman bi mogao biti zgodan predložak za televizijsku seriju. On nije tek verbalna stilska vežba, u njemu se nešto zaista dešava. Tu postoji radnja, postoji drama, postoje porodične događajne vertikale, postoje istorijske bujice. Ristićev roman ima sve što ima klasični roman devetnaestog veka, uz sve potrebne „amandmane“ našeg vremena. Pred kraj, ali ne i najmanje važno, knjiga je jako lepo uređeno, sa vrlo efektnom likovnom opremom. Vizuelni sadržaji to nisu puka kozmetika, nisu ornamentalni, nego doprinose semantici dela. Naročito je tu važna vinjeta samog cveta kamilice koji je romanu i dao naslov. Na tom tragu nije nezanimljivo konsultovati „Rečnik simbola“ oko toga šta je kroz istoriju kulture sve predstavljala kamilica: „Simbol kamilice potiče od davnina. Mnoge legende su isprepletene sa njenim mirisom, a povezivana je sa Suncem i bogovima Sunca. Zbog činjenice da zahvaljujući svojim opuštajućim svojstvima daje snagu da se čovek suoči sa nevoljama, na jeziku cveća kamilica simboliše snagu i otpornost protiv nesreće. U biljnom folkloru i mitovima kamilica privlači novac i bogatstvo. Ime kamilice povezano je sa mirisom jabuke koji podseća na jabuku. Njeno ime potiče od grčkih reči chamai, što znači na zemlji i melon, što znači jabuka, i bukvalni prevod reči kamilica bio bi „jabuka na zemlji“. (...) Cvetovi kamilice nalaze se u mnogim drevnim egipatskim hijeroglifima koji potiču pre više od 2000 godina. U egipatskoj mitologiji cvet kamilice bio je posvećen bogu Sunca, Ra. Na podlozi mumije kralja Ramzesa II su pronađeni tragovi cvetova kamilice, koje ga je verovatno pratilo na njegovom putovanju u zagrobni život kako bi mu dalo hrabrosti i mira. Uz kamilicu su od davnina vezana razna verovanja. Ako bi žena ponudila cvetove kamilice, gest je značio: Volim te više svaki dan. Oni koji su ruke umivali kamilicom bili su sigurni da bi to donelo sreću, a ako sakriju neke cvetove u džepovima košulja uzdali su se u ljubavne čarolije. Veruje se da će nekoliko cvetova kamilice dodate u kupku privući ljubav i sve vrste pobeda. Raspršena oko kuće, kamilica odbija negativnu energiju, psovke i čarolije, istovremeno obezbeđujući dobru sreću i napredak ukućanima. Naposletku, ako bi bilo potrebno napraviti neko sumiranje dojma posle iščitavanja „Cveta Kamilice“, a na način telegrafski moglo bi se reć ovako: Ispisanim rukopisom na mikro-nivou, ali i sa neobično izgrađenom veštinom „montaže“ koje u ovdašnjim književnostima hronično nedostaje, Ristić je napisao roman „svetski, a naš“, bogat, raznolik, pomalo razbarušen, roman koji će čitalačka publika voleti.
