"Sve se to pojačava noću, ta zbunjenost — kad se unezverim i više ne znam šta je u meni moje a šta njegovo. A gde je granica, ono mesto gde se sve pretapa i za koje se ne zna čije je. Ali kad osetim kajanje, samoću, beznadežnost, ropstvo, užas — onda sam mirna. Znam — moje je."
Fantastika pripovednog sveta zbirke Sve zveri što su sa tobom ogoljava nam čoveka u punom intenzitetu njegove ranjivosti, sa svim zverima što su u njemu. I čini to razbuktalom imaginacijom zaptivenom u jeziku pregnatnom do vrenja, a poput sečiva svedenog i oštrog u svojoj preciznosti. Iz biblijskog imperativa sadržanog u naslovu/epigrafu zbirke, izvedi zveri sa sobom, razotkriva se žudnja koja se izlučuje iz preobražaja likova, žudnja koja se sustiče sa oporim egzistencijalnim teskobama i egzistencijalnom jezom.
Malo ko je na našem jeziku tako snažno kao Boba Blagojević upisivao jezu u ono što je ispisivao. I tako snažno pisao o lomovima žudnje koja je i utočiše, i jedini mogući prostor postojanja, i potpuni krah. Postajanje životinjom u pripovetkama Bobe Blagojević do kraja ostaje neuhvatljivo ili se pak opiremo smislu i vrednostima tog začudnog i neprijatnog čina. Sledimo li logiku psihičkih mehanizama likova, koje autorka rasklapa sa neumoljivom minucioznošću, bivamo suočeni sa neminovnošću tih činova. Međutim, pomeranje, pa i potiranje antropoloških granica otvara pitanje: da li nam preobražaji govore o onome što uistinu jesmo ili o onome što nam uporno izmiče da budemo? - Iz pogovora Žarke Svirčev
