Nije mogao odoleti, te, po običaju, potrbuške leže na most, i kroz razmaknute grede na njemu zaroni u tamninu. Ko duže tako gleda, videće kako iz tame polako isplivavaju ogromni klenovi. Njemu je uvek polazilo za rukom da ih ugleda. I sada, kada su mu mnoge stvari bile na pameti, nije mogao a da ne zaviri između greda. Svestan je da ribe znaju da se nalazi iznad njih. Osetljive su i prepredene.
U ribolovu i lovu je naučio da čeka i da se nada, posebno da se nada. Nada je zaista reč nad rečima. Visoka kao planina, velika kao slon, brza kao delfin, ukusna kao čokolada.
Uživajući u svakom detinjem zaključku i pitanju o svetu i ljudima oko sebe, u lepoti jezika i punoći opisanih prizora, i onaj ko nije imao sreće da ovako odrasta može sebi priuštiti sve doživljaje srećnog (čak i kada ne ide baš sve kako treba) i danas pomalo zaboravljenog detinjstva.
