Najsavršenije je cveće, ne čovek.
Svega tri meseca po povratku iz manastira gde je, naizgled paradoksalno, doživela seksualno buđenje, i to upravo u kontaktu sa ženom, osamnaestogodišnja Radmila počinje da upućuje pisma toj ženi, Margiti. Vreme prolazi, pritisci konvencija i očekivanja ljudi oko nje rastu, a Radmila neuspešno traga za ispunjenim životom u prestonici okovanoj palanačkim mentalitetom i malograđanskim politikama braka.
Gradeći pripovest na kontrastima – kontradikcijama i ambivalencijama u samoj protagonistkinji, ali i kontrastima između animalnog/prirodnog i civilizacijskog/urbanog te erosa i tanatosa uopšte – Pijade svoju junakinju vodi od manastirskih ćelija do prestoničkih „žureva” i kulturnih događaja na Kolarcu, od uloge femme fatale do akterke u uzornim sadomazohističkim relacijama, od preljube do preljube. U savremenoj perspektivi, ovaj roman možemo tumačiti na različite načine – između ostalog, i kao literarni dokument o tadašnjim izazovima pisanja o (homo)erotizmu. U svakom slučaju, on se i danas, kao i pre stotinak godina kada je nastao, čita s lakoćom i u dahu.
Zorana Simić (urednica izdanja)
