Saznavši da je neizlečivo bolestan, junak ovog romana predaje se iskonskoj žudnji da svoj život okonča u postojbini predaka. Povratak korenima, međutim, nije ni lak ni očekivan: jedino što junak na svom putu pronalazi, mesto smirenja, biće mržnja i zverstvo, u sebi, kao i u drugima. Usta puna zemlje Branimira Šćepanovića delo su trajne umetničke vrednosti, jedan od međaša srpske književnosti druge polovine 20. veka. Zaveden melodijom rečenice i ritmovima pripovedanja, koji reflektuju uzavrele ritmove hajke, savremeni čitalac će se i sam naći u vrtlogu mogućih značenja ovog romana, unutar kojeg se, kao na platnima Dalija i El Greka, prelivaju čudni i jedistveni obrisi.
***
„Naprosto ne znam šta da činim. Da li da ispisujem pohvalu piscu? Da li da odam priznanje njegovom sočnom jeziku, ujedno jednostavnom izrazu, da li da uplićem i rasplićem o teriji književnosti, o višeznačnosti teme, o filozofskoj dimenziji? […]
Ili da učinim i nešto što prevazilazi puku pohvalu i preporuku čitaocu? Da li da upozorim čitaoca? Da li da kažem – čuvajte se, pazite se, ova će vas knjiga uznemiriti!
Ova će vas knjiga podsetiti, bez obzira na sva naša tehnološka dostignuća – kako nije nemoguće da već sledećeg časa postanete progonjeni ili progonitelj, kako se ne zna šta je strašnije od ovo dvoje, kako čovek uistinu nije daleko odmakao mada sve ubrzanije napreduje.“
Goran Petrović,
iz predgovora meksičkom izdanju Usta punih zemlje
