Stela Bivan nije pisala za nagrade niti za hvalospeve kritičara. Ne očekuje ni da zapisujemo, citiramo, sud donosimo. Pisala je o nama, balkanskim ženama, za nas – balkanske žene. Ispričala nam je priču o ljubavi, porodici, običajima, očekivanjima nas samih ali i očekivanjima drugih od nas, o sudaru dva sveta, jednog primorskog, pitomog i drugog gorštačkog, punog nerazumevanja i tradicionalnih shvatanja. O večitoj borbi žene na Balkanu da sačuva porodicu i da ono što joj muškarac podari sebi predstavi kao ljubav. O kompromisima koje pravimo, o strasti koja nas kroz život nosi, o mladosti koja donosi nerazumne odluke i na sve je spremna, o porodici koja pokušava da nas zaštiti ali nas ljubav zaslepi, o porodici koju stvaramo i uvek, kao stub, stojimo iza tog muškarca i opravdavamo. Ako bismo autorku pitali da li je vredelo, rekla bi, da. Jer, imala je privilegiju da iskusi ono što nazivamo ljubav. Šta ova knjiga znači nama, čitaocima? Možda najbolji primer onoga što nazivamo roman, priča, žensko pismo, uživanje u čitanju, mogućnost da otplovimo, vratimo se u prošlost, spoznamo kako je to nekad bilo, procenimo da li se šta promenilo ne u društvenim prilikama već u nama, ženama. Da li smo nešto naučile, da li smo pametnije ili smo ostale one iste, dobre, tople, požrtvovane...
