Emi Vlajki, koji u svojoj proznoj knjizi, krupnog i višestruko asocijativnog naslova “Genocid”, ukršta i prepliće stvarno i imaginativno, autobiografsko i fikcionalno, realne događaje u kojima je bio posmatrač, svedok i sudionik, sa univerzalnim tragičnim iskustvima čoveka i sveta. (…) Rat, posebno u Sarajevu, oni najstravičniji primeri zla, ali i političke i medijske manipulacije zla, prikazan je u dokumentarnm pripovednim fragmentima. (…) Neki delovi nove knjige Emila Vlajkija, prilično slojevite romaneskne structure, posebno dijaloški, asociraju čitaoca na faustovsko-mefistovelovske kod Getea, a ponajviše na Bulgakovljeve, iz romana “Maestro i Margarita”. U vše narativnih slojeva, a polazeći od jugoslovenske krvave ratne drame, višestruko udvojen glavni junak ovog proznog dela samerava dubinu i razmere jedne domaće nesreće.” (Mićo Cvijetić)