Polazeći od mnoštva ljudskih sudbina iz svog zavičaja, Lukač u Zvonu nad međama uspostavlja duhovni i mentalni zavičaj u kome, kao kod Markesa,junaci izvode životni ples oko sveće kojoj se neumitnio približavaju dok ne budu sažeženi. Na temeljima realnog sveta, ili bolje reći na ruševinama što ih je za sobom ostavio dvadeseti vek, on podiže svoj Makondo, u kome se život i smrt, stvarno i izmaštano, dogođeno i moguće,isprepliću u nerazmrsivu pletenicu.
Za Lukača su ljudi kugle na bilijarskom stolu, koji se kreću kroz život udarcima sudbine, dok ih pre ili kasnije ne proguta neizbežna rupa – rupa na seoskom groblju, a zvono preko svih međa, pa i onih između života i smrti, oglasi njihov kraj.
Poglavlja romana su pisana kao „dnevnik po drugima“, gde junaci opisuju i prepričavaju događaje u kojima su bili učesnici ili svedoci, a između njih se provlači nit koja ih čvrsto povezuje u romansijersku celinu –ispovest seoskog traktoriste koji je pedesetak godina dovozio meštane što su umirali van sela. U tim poslednjim vožnjama, kroz glavu seoskog Harona prolaze mnogi trenuci njihovog života, čime se dopunjuje slika „opštežića“ u ruralnoj sredini druge polovine prošlog veka, sahranjenogu istoriju sa junacima Lukačevog romana.