Odrastanje u dvadeset prvom veku je jedna silno komplikovana i zbunjujuća radnja, ali tu se zapravo ništa nije promenilo: sva naša odrastanja su u suštini bolna i začudna. Glavnog junaka romana iz jednog veoma nekonvencionalno ustrojenog porodičnog okruženja ispraćamo do srednjoškolskog lavirinta društvenih i ljubavnih veza od kojih se, ako ikako, teško oporavlja. Prvi sudar stvarnosti i kreativnosti odigrava se na opskurnoj televiziji apokaliptičnog naziva Meteor, s koje ga put vodi do Silicijumske doline i za roman ključnog, revolucionarnog promišljanja o budućnosti veštačke inteligencije. Divljenje anonimnim ljudskim sudbinama, tako blisko Piscu, ponovo se u Brankovom romanu prepliće sa citatima brojnih turobnih i kontroverznih ličnosti s margine društva, stvarajući precizno konfuzan karusel u kojem i konjić i magare, iako na istom vrtuljku, idu u različitim smerovima.
„Kao dete koje shvata da su sve trikove i podvale koje pokušava da proda roditeljima oni već potrošili sa svojim mamom i tatom, čitalac romana Logoreia balcanica uviđa da nove tehnološke i tržišne okolnosti ne mogu iznenaditi mangupe koji su sedamdesetih bili mladi. Branko Dimitrijević i dalje ubedljivo piše o momcima na koje su majke upozoravale svoje kćeri, u eri kapitalizma bez frikcija na Zapadu i frikcija bez kapitalizma u Srbiji.” – Dimitrije Vojnov
