Posle romana Sinajsko jevanđelje, Milan St. Protić se još jednom obreo u romanesknom svetu, potvrđujući da snaga narativa uvek proizilazi iz pripovedačkog umeća samoga pisca. Iako u ovom romanu uočavamo nekoliko narativnih tokova, stiče se utisak da svi oni vode ka samom središtu priče, u kojem se nalazi portret Lava Davidoviča Trockog, te da poput svetionika na tamnoj pučnini osvetljavaju put ka kranjem odredištu.
Istorijski i fiktivni elementi isprepleteni su tako da čitalac neće moći da razdvoji zbilju od izmaštanog, ali sa svakom novom stranicom knjige otkrivaće se pred njegovim očima horizonti meksičkih ulica… i susrešće čitalac u njima različite junake, uživaće i žestiće se prisustvujući njihovim razgovorima, ustuknuće pred njihovim ispovestima, zanemeće pred njihovim sudbinama, nasmejaće se od srca bezbroj puta, upoznaće čak i Fridu Kalo… ali jedno je sigurno – neće ostati ravnodušan. Naposletku, zar to nije najvažnije, dragi čitaoče?
