Čestitajući Stefanu Vučevskom na još jednom uspešnom delu, treba istaći da je njegov kapacitet popriličan, jer se sada oprobao i u pisanju drame. Poput starijeg sugrađanina, velikana Jovana Sterije Popovića, Vučevski je napisao komediju o svom vremenu, ovom sada u kome svi živimo. Realistična porodična slika u Vršcu, upotpunjena je svokodnevnim humorom koji proizilazi iz drugačijih pogleda na svet različitih generacija, tako da je svima blizak, poznat i drag. Za razliku od Sterijinih dela u ovoj komediji nema visokoparnih ukrasa, pokondirenosti, kiča kojim se rešavaju problemi, u Stefanovoj drami gotovo sve je surovo realistično, čime se dodatno ističu karakteristike vremena: statičnost, apatičnost i nedostatak želje da se napusti određena zona komfora, što podseća na učmalost, a zapravo nije tako, već nam je Vučevski na suptilan način predočio ovom dramom ono što je Al Paćino, koji je sebe smatrao komičarom odavno saopštio: „Glumi se i u životu, a u umetnosti se traži istina“.
Istina o nama koja je iskazana u ovoj komediji možda nije jednostuka, sve zavisi iz kog ugla posmatrate, bez uvijanja i neke „laže i paralaže“, pa vi čitajući razlučujte gde prestaje komika i šala, a počinje zbilja i koliko preuveličavanja ima, a šta je zaista presudno?
Marina Đenadić
