Tradicionalni odnos između akcionara, menadžera i ostalih stejkholdera redefinisan je razvojem tržišta korporativne kontrole. Delovanjem tržišta korporativne kontrole, oportunističko i neefikasno ponašanje menadžmenta sada se može prevazići preuzimanjem preduzeća. Promena u kontroli upravlјanja pre-duzećem omogućava sticatelјskom preduzeću da smeni me-nadžere koji ne rade u interesu akcionara i koriguje pogrešne odluke o alokaciji resursa, što će obezbediti manje odstupanje ponašanja menadžmenta od maksimizacije blagostanja akcionara. Što je jaz između stvarnih i potencijalnih rezultata pre-duzeća veći, sticatelјi će upućivati jače pretnje, a što je pretnja sticatelјskog preduzeća ozbilјnija, menadžeri će se više truditi da maksimiziraju vrednost preduzeća, jer preuzimanje može rezultirati njihovom smenom. Pored javne ponude i sticanja kontrole putem borbe zastupnika, preduzećima zainteresovanim za preuzimanje drugog preduzeća na raspolaganju su i druge strategije „napada“ na cilјnu firmu – kupovina akcija na otvorenom tržištu kapitala, kupovina bloka akcija, kupovina akcija koje nedostaju sticatelјu za ostvarivanje kontrole (toehold) i pregovori o kupoprodaji. S druge strane, kako bi se zaštitili od smene, menadžeri mogu sprovoditi određene radnje koje onemogućavaju alternativ-nom timu menadžmenta da izvrši preuzimanje preduzeća. Upotrebom defanzivnih strategija finansijskog restrukturiranja menadžment obezbeđuje zaštitu od uticaja tržišta korporativne kontrole. Takođe, menadžment može koristiti i druge strategije kao što su izmene u statutu preduzeća, emitovanje prava, sklapanje sporazuma sa potencijalnim kupcem o „zamrzavanju“ vlasništva u cilјnom preduzeću i vođenje sudskih sporova.