Upao je Ante Tomić tamo negde sredinom devedesetih u hrvatski, a posle i svejugoslovenski medijski i književni prostor kao razdragano drzak i brilijantan samozvanac – a samo tako i treba upadati, kao nasmejani komandos sa tastaturom – i pre nego što su se policajci duha snašli i pripremili efikasnu samoodbranu, on se već bio duboko ukorenio kod ljudi kojima je bio i ostao potreban baš takav kakav je. A drugog takvog ionako nema, tako vam to ide s ljudima i piscima koji nisu iz konfekcijske proizvodnje. Mnogima zato i smeta, ali bi im bilo bolje da popiju lekić za smirenje i počnu da se navikavaju, pošto on neće nikuda. Tomić je, naime, nešto kao retka prirodna pojava: svaki put mu se obraduješ, kao dugi ili polarnoj svetlosti. To ne da nije malo, nego zapravo ne znam šta bi to moglo da bude više od toga, a što može da postigne čovek koji pisanjem plaća račune i hrani potomstvo.
Teofil Pančić
