Jedan od razloga zbog kojeg su politike multikulturalizma uglavnom neuspešne jeste to što su
one najčešće osmišljavane u krugu monokulturalista koji na svet uvek gledaju „preko plota“, iz
svog dvorišta. Multikulturalista, vaspitan na liberalnoj tradiciji, ne bi pristao na toleranciju kao okosnicu međuetničkih odnosa jer on u poverenju i društvenoj solidarnosti traži uporišta stabilne društvenosti. Između multikulturalista i monokulturalista postoji dijalog, ali ne i suštinsko razumevanje i poverenje koje omogućava rešenja na osnovu kojih se ljudi različitih etničkih i kulturnih grupa ne osećaju međusobno nelagodno ili ugroženo. Izazovi su očigledni, prepoznajemo ih svakodnevno u licima jedni drugih, a prevazići ih možemo verovatno samo na
jedan način – uspostavljanjem poverenja i vraćanjem vere u snagu demokratije koja u ljudima ceni ličnosti, dostojanstvo i etiku. Ljudi se plaše različitosti koje su drugim ljudima suštinski važne. Izvor tog straha jeste neznanje i nepoverenje. Valjana politika multikulturalnosti je ona koja razgrađuje ta dva bastiona etnocentrizma.