Godine 1930, dok je bio disident nadrealizma i radio za časopis Dokumenti, Mišel Leris dobio je poziv od svog kolege, etnografa Marsela Griola, da se pridruži ekipi koju je Griol oformio za proputovanje Afrikom – misiji “Dakar – Džibuti” – u trajanju od skoro dve godine.
Mišel Leris, pisac, nije bio pozvan samo da bi se upoznao sa etnografskim istraživanjem već i da bi postao istoriograf misije, a njegov udeo u tome bio je da brižljivo vodi dnevnik putovanja umesto da sve ono što je pitoreskno podredi klasičnom putopisu. Po mišljenju velikog sociologa Marsela Mosa, to je bila upravo evidencija kakvu bi istraživači trebalo da vode u sklopu rada na terenu. Međutim, lični pečat koji je Leris dao ovoj praksi učinio je da se dnevnik putovanja ubrzo pretvori u “intimni dnevnik”, budući da se podrazumevalo da će, ukoliko se ograniči samo na spoljašnje događaje, izgledati kao da posmatrač vara, ne odajući ključne delove konkretnih situacija. Sem toga, nije li on, za koga je ovo putovanje u početku predstavljalo odstupnicu od književnog života kojem se loše prilagođavao, doživeo iskustvo od suštinskog značaja: susreo se sa naukom za njega do tada potpuno nepoznatom, ali i sa afričkim svetom koji je nedovoljno poznavaio i to samo kroz legendu?
Tako je nastala "Fantomska Afrika", koja se sastoji od narativnih i impresionističkih zabeležaka koje je autor vodio iz dana u dan, jednako obraćajući pažnju na ono što se odvijalo u njegovim mislima i njegovom srcu, kao i na ono što se odigravalo spolja – neposredna saznanja, podatke iz prve ruke ili učešće u događajima – i doticalo ga na najrazličitije načine.
