CIRI STAJE PRED SVOJU SUDBINU.
Jesenji ekvinocij te neobične godine doneo je raznolike znake na nebu i na zemlji, koji su nesumnjivo nagoveštavali nekakve nesreće i neobične događaje. Tik pred ponoć, uzdiže se strašna mećava, zaduva pakleni vihor, a oblaci gonjeni po nebu poprimiše fantastične oblike, među kojima su se najčešće ponavljale siluete galopirajućih konja i jednoroga. Leganji divljim glasovima ispevaše samrtnu pesmu, zaječa strašna bean’ši, vesnica brze i nasilne smrti, a kada Divlji Gon pregalopira i kada se raziđoše oblaci, ljudi ugledaše mesec u opadanju, kao što i biva u vreme ravnodnevice. Ali ove noći, mesec je bio boje krvi.
U Hramu boginje Melitele, tri osobe snevaju isti san. „Krv na njenom licu... Toliko krvi...“
Nemilosrdne ubice iz Nilfgarda su već na tragu Ciri. Ona pak, teško ranjena, oporavlja se u kolibi pustinjaka Visogote, izgubljenoj među močvarama. Da li će veštac uspeti da pronađe Ciri? Kakvu ulogu će odigrati Lastavičja kula obavijena legendom?
