Ovo delo, neveliko po obimu, predstavlja neku vrstu okosnice Kantovog učenja.
Kant svoju etiku konstruiše služeći se srodnim idejama poput „dužnosti“, „poštovanja“, „zakona", kategoričkog nasuprot hipotetičkim imperativima, i verovanjem da jedinu stvar na svetu koja je bezuslovno dobra predstavlja dobra (jer je autonomna) volja...
A volja je dobra kada poštuje načela autonomije, to jest, kada svoj zakon uzima isključivo iz sebe same; a to znači kada sledi prethodno navedene principe. Takva volja je autonomna. Ako volja uzima sebi zakon izvan sebe same, onda je ona heteronomna; ona time žrtvuje i autentičnu etiku i sopstvenu slobodu. Kant smatra da je ljudski razum sposoban da oseti bezuslovni autoritet moralnog zakona, a da je ljudska volja sposobna da odbaci sve alternative koje se s ovim zakonom ne slažu. I zaista, kod Kanta je vrlina definisana kao dužnosti koje su „čvrsto usađene u karakteru“.
