Učenje nemačkog filozofa Artura Šopenhauera spada u početak epohe savremene filozofije. Ono poseduje karakteristike prelaska iz filozofije novog veka – nadasve njene poslednje faze u liku klasičnog nemačkog idealizma, u ono što je za njom usledilo, što govori da ga odlikuje duh i jedne i druge epohe. U Predgovoru za knjigu O četvorostrukom korenu stava o dovoljnom osnovu, koju čine njegova disertacija (1813) uz kasnije izmene i dopune (1947), Šopenhauer kaže: „Ova elementarnofilozofska rasprava … postala je podloga celog mog sistema.“ Izlažući svoje shvatanje osnova svega postojećeg u formi saznajno-teorijskog problema načela o osnovu, filozof pokušava i da razreši pojmovnu i terminološku zbrku u vezi sa različitim vrstama osnova. Pritom on razlikuje četiri oblika generalnog načela o osnovu: stav o dovoljnom osnovu bitka, postajanja, postupanja i saznanja, na temelju čega će izgraditi celovit sistem svoje metafizike volje.
Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma; učio da je volja osnova svega, Кantova „stvar po sebi“, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao tek pred kraj života i posle smrti. Glavna Šopenhauerova dela su, pored ovde prevedenog spisa (1813, 1847), „O viđenju i bojama“ (1816), „Svet kao volja i predstava (1819), „O volji u prirodi“ (1836), „O slobodi čovekove volje“ (1839), „O fundamentu morala“ (1840), „Parerga i paralipomena“ (1851). Kratko vreme i sa prekidima predavao je na univerzitetu u Berlinu (1820–1831), nakon čega je do kraja života kao privatni učitelj i filozofski pisac živeo u Frankfurtu.