Retki su oni koji pri pomisli na kameleona imaju predstavu nečeg u sebi određenog, recimo specifične vrste guštera. On nas pre asocira na stvorenje koje je sklono promeni lika, kamufliranju i mimikriji, na nešto što nema vlastitu prirodu, na nešto čemu manjka posebnost – osim možda upravo one da je nema i da je, u tužnoj potrazi za vlastitim opredeljenjem, prinuđeno da se stalno iznova prilagođava i preobražava. Zašto se ta iz hendikepa nastala žudnja kameleona pretvara u ponos kada njegove osobine pripisujemo čoveku?
